Поводом 27. Марта – Светског дана позоришта, одржан је пригодан програм у просторијама и у организацији „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ.

Представу „Госпођа министарка“ Б. Нушића извели су чланови драмске секције Завода за смештај одраслих лица „Мале пчелице“ из Крагујевца:

Представу „Аналфабета“ Б. Нушића извели су чланови Удружења „Живимо заједно“ из Београда (са којом су освојили прво место на Међународном фестивалу „Игри без маски“ у Скопљу 2015. године).

а афоризме су говорили афористичари „Клуба Нушић“:

„НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА је са задовољством била домаћин ученицима соло певања МШ „Др Војислав Вучковић“, класа професорке Маје Ђокић.

Дивно вече камерне музике приредили су: Катарина Чолаковић, Уна Марковић, Мариа Радивојевић, Марија Вукићевић, Ангелина Качунковић, Катарина Митровић, Зорана Иђушки, Тијана Антић, Ана Гвозденовић, Олга Антонина Ранковић, Мина Лошић, Ангелина Мандић и Сабрина Маринковић.

Клавирска сарадња: професорка Јована Ђорђевић, Катарина Митровић, Сабрина Маринковић и Олга Антонина Ранковић.

Београд је од свог настанка, иако се често налазио на периферији Европе и њених културних утицаја, увек био и остао европски град. Кроз многе тешке тренутке у својој историји Београд је успео да створи и сачува идентитет градског амбијента који је део европског културног простора.

Од средњовековног времена остали су само фрагментарни записи о ентеријерима тог периода па о томе знамо веома мало. Оријентални Београд био је део Отоманског царства и ти утицаји допру све до краја деветнаестог века. Парарелно с повлачењем источњачких утицаја, великом брзином се укус и тежње становништва окрећу према европском културном обрасцу и Београђани желе да следе токове и стилове који су пристуни у западном делу Европе, а посебно оне у Аустроугарском царству, Немачкој и Француској.

Преко промене стилова опремања и украшавања домова угледних и познатих београдских породица деветнаестог века и првих неколико деценија двадесетог века може да се прати развој модерне српске државе и Београда, од оријенаталне касабе до савременог европског града. Ентеријери у Беогртаду у почетку припадају стиловима који током XIX века из средње и западне Европе продиру у Србију: бидермајер, Наполеон III,  класицизам, необарок, рококо, романтизам, алтдојч и други. Касније, са развојем и јачањем грађанске класе, у Београду се појављују и остали утицаји који долазе из западне Европе и бивају прихваћени како у архитектури, тако и у изгледу и опреми ентеријера и дизајну намештаја: неоренесанса, сецесија, српско-византијски стил и модернизам који су имали посебна локална обележја. То се огледало на јавним грађевинама али и на приватним кућама и зградама зиданим у све већем броју у центру Београда. Ти простори и амбијенти су инспирација за радове који су изложени у простору „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈE, која се налази у простору типичног београдског стана. Зграда је настала у периоду између два светска рата, у сеновитој улици у центру Београда. Осим примереног амбијента, много је важнија чињеница да је Бранислав Нушић отелотворење правог Београђанина и најбољи представник грађанске класе која је створила дух Београда на крају деветнаестог и у првих неколико деценија двадесетог века, а што Београд и данас чини толико посебним.

Нераскидива веза између Београда и Нушића уграђена је и у темеље Фондације у којој се ова изложба представља Београђанима. Изложба се одвија у априлу, у оквиру прославе Дана Београда. Април је месец у Београду толико леп и посебан, опеван у песмама и описан у романима али и обележен разним трагичним догађајима из прошлости када је Београд највише био рушен.

Обнова фасаде зграде у којој се налази „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА, изванредан је пример како треба обновити вредности на којма се темељи култура и идентитет града а и нас самих као његових грађана.

Текст: аутор изложбе Душан Јовановић               

Душан Јовановић је рођен у Београду, где је завршио основну и нижу музичку школу. Матурирао је у Америци, а потом је похађао уметничку Академију Родерер у Паризу. Дипломирао је на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду на Одсеку за сценографију. Током своје уметничке каријере бавио се сценографијом, костимографијом, дизајном и илустрацијом.

Аутор је многобројних сценографија и костимографија на телевизији, а такође и сценографија и костима у неколико филмова. Паралелно са уметничким радом дуги низ година бави се и послом ПР менаџера и преводиоца.

Пригодним програмом, обележен је завршетак радова на фасади троспратнице у Улици мајке Јевросиме број 21, у којој се налазе просторије „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈE. Реконструкција и обнова фасаде су изведени на иницијативу градског менаџера, господина Горана Весића и свесрдном помоћи Града Београда.

Сама зграда у којој је свој дом пронашла „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА, саграђена је давне 1929. године, према пројекту Момчила Мијушковића у стилу академизма. Академизам је, као стил,  крајем 19. века и почетком двадесетог века, био веома присутан и популаран у београдској архитектури. Обично су овим стилом пројектоване грађевине јавне намене, као на пример Стари двор 1884.г. (данас Скупштина града) и на углу Нушићеве и Македонске улице, чувена Апотека (кућа Јована Смедеревца из 1901.г.).

У складу са основним карактеритикама академизма, као што су симетричност композиције, класични архитектонски елементи на фасадама и јако упориште у примењеним уметностима са богатим флоралним декоративним елементима на фасадама и декоративним ковинама које украшавају балконе, и ова зграда има своја два полигонална еркера у висини првог и другог спрата, који су међусобно повезана балконима са оградама од кованог гвожђа. Пластика је сведена и смештена у поља испод прозорских отвора.

Зграда у Улици мајке Јевросиме број 21 се налази  у оквиру културно историјске целине „Стара Палилула“  која ужива претходне заштите, због свог значаја за културу и историју града Београда. 

Овако је фасада зграде изгледала пре реновирања и „Нушићем“ без шешира:

А данас „Нушић“ и фасада изгледају овако:

Пригодан програм приликом ове свечаности, обраћајући се присутнима са балкона просторија „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈE, водио је глумац Милан Милосављевић – у улози Бранислава Нушића.

Кратак музички програм су извеле ученице соло певања Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ у класи професорке Маје Ђокић, Катарина Чолаковић и Ана Гвозденовић, уз клавирску пратњу Јоване Ђорђевић, а колаж из Нушићевих дела су припремили чланови драмске секције Основне школе „Бранислав Нушић“.

Програм је изведен у присуству градског менаџера – Горана Весића, секретара Скупштине града – Соње Подунавац и директора ЈП „Градско стамбено“ – Николе Ковачевића.

КЛИКНИТЕ ОВДЕ и погледајте прилог РТС – завршетак радова на фасади зграде у којој је „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА“

КЛИКНИТЕ ОВДЕ и погледајте снимак – Драган М Бабовић на у просторијама „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ

 (НЕ)СУМЊИВО ЛИЦЕ

Једнога дана један поштен човек, који је био оптужен да је сумњиво лице, а потом ослобођен свих оптужби, почео је да сумња у себе. Ништа није случајно па ни то што је овај примерни грађанин игром случаја дошао на удар сумње свог сопственог народа, својих рођака и најближих пријатеља. У свему лошем има и нечег доброг. Када се све за њега повољно завршило, он је схватио да се судбина поиграла са њим и да се све то догодило само зато што је он сам веровао људима, што никада није сумњао. Прихватао је оно што му се нуди здраво за готово. Сада када су њега оптужили да је сумњиво лице, помислио је, па сумња је дозвољена, она није грех, од сада ћу и ја сумњати у све и свакога. Тог часа, када је судија прочитао пресуду и када су га пустили на светлост дана, ветар као да је са њега одувао тешко одело вере и он је пуним плућима удахнуо свеж ваздух слободе.

Сумњати, сумњати, сумњати, на шта и у шта сумњати? У почетку му је било тешко да почне да сумња. Волео је своје најближе, волео пријатеље са којима се дружио још од детињства, волео је народ у коме је одрастао. Не желећи никога да повреди и да у њега којим случајем лажно посумња, он је схватио да мора кренути од себе. Посумњаће прво у себе, јер не може бити случајно што су други сумњали у њега толико да су га оптужили да је сумњиво лице. Иако је био ослобођен, мора да ту, ипак, има нечега. Покушао је да се враћа уназад ка самоме себи, да се преиспитује. Шта је то било у њему што је у другима изазвало сумњу. А онда му се одједном све разданило. Па да, то је то.

Видео је себе као некога ко се уопште не уклапа у друштво. Прво, мислио је својом главом. Осећао се снажним толико да је другима могао давати део себе толико да не изгуби ни делић своје снаге. Никога није кудио већ само хвалио. Људе је сматрао добрим, ваљда полазећи од себе. На туђе мане гледао је као на нешто привремено и пролазно. Волео је свима да помаже. Највише је волео да друге подстиче да и они стварају. Није им никада ловио грешке, већ само врлине. Није пушио, није пио, није се коцкао, није варао жену, није крао, није лагао, није…није…није. Па да, није се уклапао у друштво. Био је у том свом основном ставу и понашању различит и нормално је да такав човек временом постане сумњив.

Када је једанпут осетио слободу да сумња и у себе самог, није му било тешко да почне да сумња у све. Тамо где почиње сумња ту настаје знање. Али што је више копао по себи, сумњајући у сваки делић сопственог бића, он у једном часу схвати да је отишао сувише далеко, да је почео да се враћа себи, својим коренима, па и даље, дошавши до свог творца. Кад га је спознао није могао веровати самоме себи.

У Београду, априла 2016.г.                                                                                         Аутор изложбе, Драган М. Бабовић

КЛИКНИТЕ ОВДЕ да би сте погледали аутора М Бабовића и Изложбу фотографија у просторијама „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ

КЛИКНИТЕ ОВДЕ и сазнајте више на Artinfo portal о Драгану М Бабовићу 

Двадесетседмог марта 2016. године организована је изложба у знак сећања и поштовања лика и дела великог сликара Николе Мартиноског.

Кустос изложбе: Љуба Мартиноски

Никола Мартиноски  (1903–1973) је  југословенски уметник цинцарског порекла, један од најзначајнијих фигура у развоју савременог сликарства, оснивач Македонске академије наука и уметности. У његовом богатом стваралаштву посебно место заузимају теме: Дојиља, Мајка са дететом, Свадба, Циганка… Никола Мартиноски је поклонио збирку својих слика (62) свом родном месту Крушеву. Кућа Николе Мартиноског у Крушеву данас је уметничка галерија са сталном поставком његових радова и бројним експонатима везаним за свакодневни живот крушевских Цинцара у претходним вековима.

Састанак Уметничког савета 33. „Нушићевих дана“, 2016. године, у просторијама „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ

Сарадња Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ и „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ отпочела је концертом одржаним 26.12.2015. године у просторијама Фондације, а у оквиру најаве програма: „Нушићевим Београдом“.

Учествовали су:
Душа Јовановић, Ана Бабић и Филип Гојковић
са клавирског одсека,
Ања Рађеновић и Лазар Јовановић са гудачког одсека,

као и професори: Анђелка Ђорђевић, Љиљана Фелкер, Олгица Динић, Марина Јаковљевић, Биљана Стевановић, Данијела Милутиновић и Наташа Јовановић.

Центар за прикупљање обраду и публиковање докумената културне, историјске и књижевне баштине  „FABULA NOSTRA“ и „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈA обележили су 14. децембра 2015. године стогодишњицу голготе српског народа у Првом светском рату организовањем разговора на тему: „1915-та Нушић и европске паралеле“ узимајући као пример сличну судбину енглеског новинара и писца Радјарда Киплинга (Rudyard Kipling) чији је син (као и Нушићев) настрадао у Великом рату 1915. године.

У разговору су учествовали: проф. др Рашко Јовановић, Џон Филд (један од оснивача Центра за промоцију етике и интегритета), Јелена Стјепановић (преводилац и професор енглеског језика и књижевности), Милена Шећеровић (директор Центра за прикупљање обраду и публиковање докумената културне, историјске и књижевне баштине  „FABULA NOSTRA“), Небојша Нушић (управитељ „Нушић фондације“) и бројни гости.

Проф. др Рашко Јовановић је подсетио на етички, литерарни и политички став Бранислава Нушића кроз анализу појединих прозних, дубоко потресних текстова из књиге „1915“.

Гост из Енглеске, Џон Филд, је покушао да успостави филозофску паралелу – изражену стиховима Радјарда Киплинга посвећеним погинулом сину „If any question why we died / Tell them, because our fathers lied“ („Ако ико пита зашто смо умрли – реците им зато што су нас наши очеви лагали“) – својим ставом „If any question why we live; Tell them, because we live to give“ („Ако неко пита зашто живимо, реците им – да бисмо давали“).

АФОРИЗМИ – НУШИЋ

МИЛИВОЈЕ ЈОЗИЋ

Нушић и Гогољ имали су заједнички језик. Гогољ је писао о мртвим, а Нушић о ситним душама.

Нушић је непоновљив комедиограф, али комедије му се понављају.

Нушић је велики задужбинар. Задужио нас је својим делима.

Нушић се рађа једном у сто година. Јунаци његових књига рађају се сваки час.

Нушић је полодан писац. Направио је „Општинско дете“.

Нушић је први продавац доктората. Комедија „Др“ је распродата.

МИРОСЛАВ ЋОСОВИЋ

 Нушић је био наш највећи комедиограф, али више није. Сада су то Аца и пријатељи.

Комедија „Др“ више није комедија. Сада је то министарска збиља.

„Госпођа министарка“ се некада возила кочијама по џади. Данас се вози блиндираним колима по коридору.

Некада се народ смејао Нушићевим комедијама. На данашње министарске комедије народ не зна да ли да плаче од муке или јада.

Нушић је исмевао ондашњу власт. Данашња власт исмева саму себе.

Због добре комедије у песми Нушић је допао затвора. Данашњи властодржци због добре комедије пуне своје џепове.

Некада смо се смејали Нушићевим комедијама, а данас се кроз сузе смејемо политичарима.

Нушић шта год би написао смејала му се цела ондашња држава. Данас што год напише наш председник смеје му се читав свет.

ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ

Благо Нушићу. Он је имао само једно сумњиво лице. У међувремену сумњивци су се намножили.

Основи родне равноправности у српској политици је поставила-госпођа министарка.

Министри и владе пролазе а Нушић остаје.

Не могу сви да носе шешир-за то је потребно имати главу.

БЛАГА ЈАНКОВИЋ

Гроб Бранислава Нушића налази се поред, а не у алеји великана. Нушићу шо ниси порастао још који сантиметар?

Не брине нас сексуална орјентација појединих министара и министарки, него како ће изгледати савремена комедија „Госпођа министарка“ и коме ће бити додељене улоге.

Да је Нушић жив писао би драму „Господин министар“.

АЛЕКСА ЗАРЕВ

Лако је било Нушићу. Он је имао само једну министарку.

Данашње министарке дописују Нушића.

Лако је било Нушићу да буде управник позоришта. Њему глумци нису правили сцене.

Мало претерују са хвалоспевима Нушићу. Да није нас, питање је ко би знао за њега као писца.

Није фер од Нушића. Сувише је озбиљно (добро) схватио колико смо неозбиљни.

Ретко се сетимо Нушића, осим кад нам загусти.

Лако је било Нушићу да пише. Пола Србије му је помагало.

Србија је Нушића осудила да вечно буде актуелан.

Нушић је наша брана од зала са свих страна.

Од Алкибијад Нуше до Нушић Бране цела Србија у дело му стане.

Нушић је део нашег фолклора. Редовно игра у националном театру.

Нушић је покушао да нас уразуми. И даље покушава.

Нушић је имао вијуге, народ (ми) и даље вијуга(мо).

Спознај Нушића у себи!

Није било лако Нушићу. Многи су му пребацивали, а он само другима.

Лако је било Нушићу. Записао је о нама само оно што јесмо.

Нас недостаци не чине тужним. И данас се (тако да се и данас) смејемо Нушићевом хумору.

Ако Нушића ниси прочитао из прве, покушај из друге.

Ко покуша да прочита Нушића чини то на сопствену одговорност.

Нушић је (лако) успевао тежим путем, ми на једвите јаде.

Колико становника пада по глави Нушића?

Нушић јесте наш класик. Сваким даном добија на вредности.

Највише признање Нушићу било би да га демантујемо.

Не тако давно Нушића су прозивали. Данас се на њега позивају

БОЖИДАР ПЕШЕВ

Србија се за време и после Нушића разикује једино по споменику подигнутом у његову част.

Политика је циркус, циркус је живот, живот је позориште, позориште је култура, култура је канализација, а политичари су оно што по њој плива.

Позориште су даске које живот значе. Када би тих дасака било и главама људи ко зна где би нам био крај.

Да ли се у позоришту гледаоци смеју глумцима и њиховим глупостима тешко је рећи. Једино је сигурнио да су смех и глупост заразни.

Чича Илија Станојевић је резао језиком, а Нушић је унапредио технику резања сипањем бибера на ране.

Кад год одем у позориште седим у последњем реду из страха да речи са позорнице не повреде моју табула разу.

Карикирајући особине људи Нушић није могао ни да предпостави да ће његове карикатуре постати стварни представници српског народа.

Данас није потребан Нушић да би се народ смејао министаркама. Министрима је потребан Шекспир.

Нушићев Др. је комедија. Данашњи је трагедија.

„Боже пошаљи у Србију Шекспира да би се људи смејали као у моје време“, чује се  вапај Нушине душе.

Глумци су чудна братија воле глуму, ал их највише привлачи биртија.

Позориште није живот, али је зато живот често позориште и то лоше.

Када би данашњи моћници имали онолико памети колико је остало у Нушићевом полуцилиндру Србија би процветала.

Србија није позориште већ велики циркус коме ни Нушић не може да помогне.

„Ако се поново родим немојте да то буде у Србији. Ја сам комедиограф, а не трагичар“, узвикује Нушић с оне стране гроба.

Чича Илију су звали „владаром смеха“, јер је и „мртвог могао да насмеје“. Али би чак и он данас био трагичар.

Звали су га Њушић, Бушић, а уствари беше Нушић.

Волео је кад се стиде,
кад им уши добро бриде,
кад срамоту своју виде,
а на крају пирамиде.