Београдска општина је 1930. године одлучила да приступи изради плана и распореда за подизање споменика у Београду личностима које су заслужне за стварање државе. Поводом ове одлуке, основала је комисију за подизање споменика у Београду од представника Општинског одбора и правосуђа и Специјалног одбора у којем су били Др Стојан Станојевић, Др Владан Ћоровић, Душан Николајевић, Сима Пандуровић, генерал Љубо Бабић и Бранислав Нушић. Већ за другу седницу Одбора Бранислав Нушић је спремо реферат са предлозима.

Кроз чланак у „Општинским новинама“ Бранислав Нушић је јануара 1933. године између осталог, за уређење Калемегдана предложио следеће: „Калимегдан је на путу да постане један од најлепших и наинтересантнијих европских паркова, разуме се ако се и даље настави са његовим планским уређењем. При уређењу мора се повести рачун и о украшавању Калимегдана. Оне разбацане бисте, које сад служе као уметнички украс престоничког парка, не чине утисак украса. Њима није место тамо већ и зато што су подизане без система и са разноврсним намерама. Има тако и биста појетама и добротворима и политичарима. Бистама се тим може потражити погодније место а Калимегдан се као парк мора украсити вајарским радовиа (композицијама) на првом месту наших домаћих уметника, у мермеру и у бронзи. Такав би бар имао бити централни део великога Калимегдана, док би поједине алеје могле бити намењене појединим појавама нашега јавнога живота и борбе. Тако на пример: она алеја која од центра великога Келимегдана води ка павиљону „Цвијете Зузорић“ могла би бити парнаска алеја, где би са једне и друге стране биле у малим размацима бисте наших прослављених књижевника и уметника. Алеја која води из Узун-Миркове улице у Горњи град могла би бити окићена бистама устаника и бораца за ослобођење Београда (Чарапић, Конда итд.), а завршена, можда, спомеником Карађорђевим над самом градском капијом. Велика алеја према Сави могла би бити посвећена јунацима из ратова за ослобођење и уједињење итд.“