МИЛИВОЈЕ ЈОЗИЋ
Нушић и Гогољ имали су заједнички језик. Гогољ је писао о мртвим, а Нушић о ситним душама.
Нушић је непоновљив комедиограф, али комедије му се понављају.
Нушић је велики задужбинар. Задужио нас је својим делима.
Нушић се рађа једном у сто година. Јунаци његових књига рађају се сваки час.
Нушић је полодан писац. Направио је „Општинско дете“.
Нушић је први продавац доктората. Комедија „Др“ је распродата.
МИРОСЛАВ ЋОСОВИЋ
Нушић је био наш највећи комедиограф, али више није. Сада су то Аца и пријатељи.
Комедија „Др“ више није комедија. Сада је то министарска збиља.
„Госпођа министарка“ се некада возила кочијама по џади. Данас се вози блиндираним колима по коридору.
Некада се народ смејао Нушићевим комедијама. На данашње министарске комедије народ не зна да ли да плаче од муке или јада.
Нушић је исмевао ондашњу власт. Данашња власт исмева саму себе.
Због добре комедије у песми Нушић је допао затвора. Данашњи властодржци због добре комедије пуне своје џепове.
Некада смо се смејали Нушићевим комедијама, а данас се кроз сузе смејемо политичарима.
Нушић шта год би написао смејала му се цела ондашња држава. Данас што год напише наш председник смеје му се читав свет.
ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ
Благо Нушићу. Он је имао само једно сумњиво лице. У међувремену сумњивци су се намножили.
Основи родне равноправности у српској политици је поставила-госпођа министарка.
Министри и владе пролазе а Нушић остаје.
Не могу сви да носе шешир-за то је потребно имати главу.
БЛАГА ЈАНКОВИЋ
Гроб Бранислава Нушића налази се поред, а не у алеји великана. Нушићу шо ниси порастао још који сантиметар?
Не брине нас сексуална орјентација појединих министара и министарки, него како ће изгледати савремена комедија „Госпођа министарка“ и коме ће бити додељене улоге.
Да је Нушић жив писао би драму „Господин министар“.
АЛЕКСА ЗАРЕВ
Лако је било Нушићу. Он је имао само једну министарку.
Данашње министарке дописују Нушића.
Лако је било Нушићу да буде управник позоришта. Њему глумци нису правили сцене.
Мало претерују са хвалоспевима Нушићу. Да није нас, питање је ко би знао за њега као писца.
Није фер од Нушића. Сувише је озбиљно (добро) схватио колико смо неозбиљни.
Ретко се сетимо Нушића, осим кад нам загусти.
Лако је било Нушићу да пише. Пола Србије му је помагало.
Србија је Нушића осудила да вечно буде актуелан.
Нушић је наша брана од зала са свих страна.
Од Алкибијад Нуше до Нушић Бране цела Србија у дело му стане.
Нушић је део нашег фолклора. Редовно игра у националном театру.
Нушић је покушао да нас уразуми. И даље покушава.
Нушић је имао вијуге, народ (ми) и даље вијуга(мо).
Спознај Нушића у себи!
Није било лако Нушићу. Многи су му пребацивали, а он само другима.
Лако је било Нушићу. Записао је о нама само оно што јесмо.
Нас недостаци не чине тужним. И данас се (тако да се и данас) смејемо Нушићевом хумору.
Ако Нушића ниси прочитао из прве, покушај из друге.
Ко покуша да прочита Нушића чини то на сопствену одговорност.
Нушић је (лако) успевао тежим путем, ми на једвите јаде.
Колико становника пада по глави Нушића?
Нушић јесте наш класик. Сваким даном добија на вредности.
Највише признање Нушићу било би да га демантујемо.
Не тако давно Нушића су прозивали. Данас се на њега позивају
БОЖИДАР ПЕШЕВ
Србија се за време и после Нушића разикује једино по споменику подигнутом у његову част.
Политика је циркус, циркус је живот, живот је позориште, позориште је култура, култура је канализација, а политичари су оно што по њој плива.
Позориште су даске које живот значе. Када би тих дасака било и главама људи ко зна где би нам био крај.
Да ли се у позоришту гледаоци смеју глумцима и њиховим глупостима тешко је рећи. Једино је сигурнио да су смех и глупост заразни.
Чича Илија Станојевић је резао језиком, а Нушић је унапредио технику резања сипањем бибера на ране.
Кад год одем у позориште седим у последњем реду из страха да речи са позорнице не повреде моју табула разу.
Карикирајући особине људи Нушић није могао ни да предпостави да ће његове карикатуре постати стварни представници српског народа.
Данас није потребан Нушић да би се народ смејао министаркама. Министрима је потребан Шекспир.
Нушићев Др. је комедија. Данашњи је трагедија.
„Боже пошаљи у Србију Шекспира да би се људи смејали као у моје време“, чује се вапај Нушине душе.
Глумци су чудна братија воле глуму, ал их највише привлачи биртија.
Позориште није живот, али је зато живот често позориште и то лоше.
Када би данашњи моћници имали онолико памети колико је остало у Нушићевом полуцилиндру Србија би процветала.
Србија није позориште већ велики циркус коме ни Нушић не може да помогне.
„Ако се поново родим немојте да то буде у Србији. Ја сам комедиограф, а не трагичар“, узвикује Нушић с оне стране гроба.
Чича Илију су звали „владаром смеха“, јер је и „мртвог могао да насмеје“. Али би чак и он данас био трагичар.
Звали су га Њушић, Бушић, а уствари беше Нушић.
Волео је кад се стиде,
кад им уши добро бриде,
кад срамоту своју виде,
а на крају пирамиде.
