„Ходи, ходи свете … уђи у скровиште моје среће, уђи управљај, наређуј, разривај! Дођите сви, господарите … Једите свој хлеб, а водите моју бригу … Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте. Уђи, свете, уђи!“

Бранислав Нушић је гостујући у Новом Бечеју, код свог пријатеља, адвоката Јована Пивничког, од 1. августа до 5. септембра 1904. године, у једном даху написао „СВЕТ“. Како каже Проф. др Рашко Јовановић, назвао га је „комад“, јер није имао храбрости да га назове сатиром. А могао је.

На датум рођења Бранислава Нушића, у Народној библиотеци Нови Бечеј, одржана је манифестација: „Нушић – Нови Бечеј – Свет“, под покровитељством Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Општине Нови Бечеј и Месне заједнице Нови Бечеј. У оквиру ове манифестације отворена је изложба: „Нушић у Српском народном позоришту“, а свечано су проглашене и уручене награде победницима литерарних конкурса: „Шта ће свет рећи ако…“ и „Шта ће свет на Фејсбуку рећи, ако…“.

Јавни, анонимни, књижевни конкурси за оригиналну сатиричну причу расписани су 1. јула ове године, у  дневним листовима: „Политика“, „Вечерње новости“ и „Дневник“, као резултат сарадње у области културе и стваралаштва Народне библиотеке Нови Бечеј и „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ.

Председник општине Нови Бечеј, господин Саша Максимовић, обратио се присутнима и захвалио свим учесницима и организаторима манифестације на иницијативи и реализацији и изразио наду да ће то бити значајан подстицај развоју књижевног стваралаштва и хумористичког жанра.

У име организатора манифестације уручене су Захвалнице: госпођи Драгани Милошевић, покрајинском секретару за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, госпођи Милки Будаков, заменици покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, господину Саши Максимовићу, председнику Општине Нови Бечеј и Миленку Гарчев, председнику Месне заједнице Нови Бечеј.

Председник жирија за доделу награда, књижевник Миодраг Илић, је у име свих чланова жирија: директора Народне библиотеке Нови Бечеј, Владимира Давидовића, театролошкиње др Јелене Перић, професорке књижевности Верице Месарош и књижевнице Оливере Јелкић, саопштио имена победника и образложио одлуке жирија.

На књижевни конкурс за учеснике старије од 21 године: „Шта ће свет рећи ако …“ пристигло је 76 текстова, а у ужи избор ушло је 30.

Прву награду: „НУШИЋЕВ ЖИРАДО“, у новчаном износу од 60.000 динара, освојила је прича под шифром: „Дунав“, која носи наслов: „Малер“. Аутор текста је Велибор Михић, из Београда.

Другу награду, у новчаном износу од 40.000 динара освојио је рад под шифром: „Асепсол 1/1“, аутора Миле Пушкарић, из Зрењанина, за рад под називом: „Шта ако свет не каже ништа“.

Трећу награду, у новчаном износу од 20.000 динара, за текст под шифром: „Госпођа Живка“, који носи наслов: „Светски путници“, припала је Душици Варги, из Новог Бечеја.

На књижевни конкурс у категорији за учеснике млађе од 21 године: „Шта ће свет на Фејсбуку рећи, ако …“, стигла су само два текста, а жири је одлучио да прва награда у висини од 45.000 динара припадне причи: „Сумњива лица“, чији је аутор Еленка Јованов, из Новог Бечеја.

Текст првонаграђене сатире прочитала је беседница Јована Марјановић.

„Ако је Нушићево стваралачко интересовање перманентно било усмерено према позоришту, готово са исто толико жара радио је и у новинарству. Уређивао је и сарађивао са бројним листовима. У листу „Политика“, на позив оснивача, Владислава и Дарка Рибникара, преузео је рубрику „Из београдског живота“ у којој је на хумористички начин коментарисао свакодневни живот објављујући козерије које је потписивао псеудонимом Бен Акиба. То име преузео је из трагедије „Уријел Акоста“ немачког писца Карла Гуцкова у којој се појављује рабин Бен Акиба, који је имао обичај да све што се догађа на свету релативизује коментаром: „Све је то већ једном било“, „Ничег новог под капом небеском“ … – прича Проф. др Рашко Јовановић у дневном листу „Политика“  7. августа 2020. године, и објављује да ће после 115 година Бранислав Нушић од 9. августа поново бити на страницама „Политике“.

Иницијативом в.д. главног и одговорног уредника Жарка Радића и „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ у сваком недељном броју, дневном листу „Политика“ наредних месеци, биће објављивани  текстови Бен Акибе у којима ће читаоци  упознати ликове и догађаје из давнашњег живота који су, као неким чудом, и данас препознатљиви у нашој свакодневици.

Бранислав Нушић је без сумње био једна од централних фигура наше земље на прекретници два века. Он сам је дружећи се и радећи са различитим људима неуморно тражио нове догађаје и досетке које би касније причао у друштву и породичном кругу, а потом неке и преточио у своја књижевна и друга дела.

Једна од анегдота, која се у породици Нушић често препричавала, почиње доласком једне девојчице у Нушићев дом. Сва црвена од стида, са школском капом на глави на којој је стајало римско осам, ова матуранткиња се обратила Браниславу Нушићу за помоћ:

„Ко Бога вас… помозите ми… спасите ме“.

„Шта се десило? Шта да вам помогнем?“ – питао је Нушић, помисливши да је у питању вeроватно несрећна љубав, бег од родитељске куће или нешто слично.

Она једва проговори – добила је од професора нов задатак са темом: О Нушићу. Требало је да матуранти напишу све што знају о њему и његовим делима. То је требало да буде пресудан писмени задатак за последње тромесечје завршне школске године.

Нушић са видним олакшањем, одмахну руком и рече девојци да дође за два дана, када ће јој предати рад о – себи.

После два дана матуранткиња поново посети Нушића, пољуби му руку у знак захвалности и поштовања. Узе израђени задатак, рукопис Нушићев, обећа да ће га дословце преписати код куће и весело оде, са уверењем да је спашена на матури.

Прошли испити, појави се двојка поново, сва у сузама. Када је из њених руку Нушић узео урађени задатак, примети како је професор пронашао безброј грешака и на крају црвеним мастилом написао: 2/1 – што је била најгора оцена.

„Ето, видиш дете, професори знају више о мени од мене самога! А што се тиче правилног писања, сад ти је јасно да ја нисам никакав књижевник“.

25. јуна 2020. године, у Клубу књижаре „Академија“, одржано је књижевно вече са темом „Нушић у причама“.

Књижевно вече је, испред домаћина, отворила Иванка Вукобратовић, а уводну реч дао је управитељ „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ“, Небојша Нушић.

У изузетно пријатном амбијенту, вече је протекло у приказу Нушићевог живота и књижевног опуса, од стране Проф. др Рашка Јовановића и професора Дејана Милића, као и читањем прича: „Марија Фаркаш“, „Боја за косу“ и „Шантић на корзу“ од стране Иванке Вукобратовић и прича: “О попу Вукајлу“, „Конкурс за рат“ и „Први телефон“ од стране глумца Милана Цација Михаловића.

Бранислав Нушић је први српски писац који је од књижевних хонорара саградио сопствену кућу.

По завршетку дипломатске службе почетком прошлог века, ни сам није могао да упамти колико се пута по Београду селио са породицом, почевши од улице Два бела голуба (данас: Светогорска), Скендербегове, Страхињића бана, Јованове, Добрачине, Зетске, Капетан-Мишине, Бранкове, Симине… То је сигурно био разлог што је након потписивања уговора са издавачем Гецом Коном за своја „Сабрана дела“ готово кријући од породице пронашао земљиште на углу улица Динка Рањине и Розалије Мортон (данас Шекспирова бр. 1) и решио да на њему сагради малу, скромну кућу. Од пројектанта, грађевинског инжењера Зорана Томића, тражио је само да буде светла, са што више светлости у њој.

Кућа је освештана 21. септембра 1936. године, а на новинарско питање да ли је тачно да је свој посед крстио у име: „Аганлук“, по свом породичном надмку Ага. Нушић је одговорио:

„Не, Аганлук, погрешно је то! Ја сам дуго тражио име и осећао потребу да некако назовем ово своје имање. Али, ово неколико десетина метара земљишта не може се назвати имањем; а оно неколико чокота, који ми дају грожђе за сто, исто тако не дају ми право да га назовем виноградом. Најзад, ни неколико зелених дрвета, која ће ме на лето штити од сунца, не дају права овоме зеленоме кутку да се назове шумом; а признаћете и сами да се овај кућерак не може назвати претенциозним именом вила! Морао сам да му нађем неко име. Тачно је да мене у породици и сви моји ближи пријатељи зову Ага. Да се нешто означи својином, Турци су давали наставак ‘лук’, био би дакле, ‘Агалук’, а не ‘Аганлук’, како је то објављено. Али и агалук представља газдилук, зато сам одлучио да се ово место просто зове ‘Агана’, што значи Агин дом…“

Решењем Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 1046/2 од 28.12.1967. године кућа је проглашена за споменик културе, а поводом јубилеја – 90 година од првог извођења „ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ“ и 85 година од првог издања „Реторике“, на иницијативу Ивана Предића унука Б.Нушића и члана Управног одбора „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ, а заједничком активношћу Дома културе „Ивањица“ и „НУШИЋ ФОНДАЦИЈE“, 4. јуна 2020. године у 14 часова, свечано је откривен расветни стуб са спомен таблом великог српског књижевника, новинара и дипломате Бранислава Ђ.Нушића.

Овај су догађај обележили глумац „Позоришта на Теразијама“, Милан Милосављевић, у улози Бранислава Нушића; дипл. правник Марина Грујић, носилац „Бен Акибиног беседничког венца“ и победник државног такмичења у беседништву, са својом награђеном беседом о легендарној Жанки Стокић; Проф. др Рашко Јовановић, председник Уметничког савета „НУШИЋ ФОНДАЦИЈE“, са занимљивим приказом богатог Нушићевог живота и времена проведеног у сталним селидбама и првакиња „Народног позоришта у Београду“, Радмила Живковић, са надахнутим описом Бранислава Нушића као доброг оца свих глумаца.

О сарадњи са „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈОМ на реализацији овог пројекта говорио је Милан Крунић, директор Дома културе „Ивањица“, а у име Туристичке организације Ивањице, Милоје Остојић је позвао све присутне на овогодишњу „Нушићијаду“.

Дух Нушићевог времена дочарао је клуб грађанских плесова „Дуга златна нит“.

„Ако је требало повести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци на којима би се измениле мисли били су за кафанским столовима, а затим, кад је те састанке требало претворити у конференције, повлачило би се у оне ‘засебне’ собе где се увек до дубоко у ноћ већало. Многа и многа иницијатива, која данас има широке замахе никла је у кафанским засебним собама“  (Б.Нушић, „Из полупрошлости“).

Једна таква иницијатива Бранислава Нушића започета почетком 1911. године у кафани „Москва“ палате осигуравајућег друштва „Росија“ реализовала се 21. фебруара у канцеларијама на другом спрату ове палате – спајање два удружења: Српског новинарског удружења и Друштва српских новинара и публициста. Том је приликом и изабрана нова управа са новим председником, Браниславом Нушићем. Исте године од 27. до 29. јуна одржан је Десети конгрес словенских новинара у Београду и велика изложба словенске штампе са преко 200 изасланика свих словенских народа,  од којих су већина били гости хотела „Москва“. За председника Конгреса је изабран председник Српског новинарског удружења – Бранислав Нушић.

Прича се да је у кафану „Москва“ Бранислав Нушић долазио због традиције, јер је пре њеног постојања седео на истом месту, али у хану „Велика Србија“. Међутим, оно што се сигурно зна је да је као члан Одбора за подизање споменика у Београду, предложио подизање споменика краљу Петру I Карађорђевићу на Теразијама, пред „Москвом“. Такође, крајем 1937. године дао је и предлог да се на теразијском скверу са једне стране тадашње фонтане постави споменик Петру II Петровићу Његошу, а са друге стране Вуку Караџићу.

Бранислав Нушић је, као што је познато, био и организатор и режисер краљевског венчања – румунске принцезе Марије и краља Александра Карађорђевића. За ту прилику у Београд је јавним превозом пристигло више од 21.000 гостију. Део спектакуларне Нушићеве кореографије, која је задивила Европу, био је и живи ланац соколица и соколова. На сваких десет метара наизменично су стајали девојке и младићи – од двора, преко Теразија и „Москве“ до Саборне цркве. Не треба истицати да су сви они који су могли да свадбену поворку прате и снимају, фотографишу, са балкона и прозора хотела „Москва“ били посебно привилеговани.

Нажалост, једна друга, тужна поворка од преко 15.000 људи  је 21. јануара 1938. године у 9 часова кренула из зграде Народног позоришта, улицама Васином и Краља Петра у Саборну цркву, а потом улицама Краља Петра, Кнеза Михаила, Престолонаследниковим тргом, поред „Москве“, Александровом, ка Новом гробљу.

Због свега овога, хотел „Москва“ је једно од стајалишта нашег програма (туре) коју смо назвали: „Нушићевим Београдом“. Придружите нам се и ви следећи пут и сазнајте још много тога о Нушићу и Београду његовог времена. Полазак је увек испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић.

Београдска општина је 1930. године одлучила да приступи изради плана и распореда за подизање споменика у Београду личностима које су заслужне за стварање државе. Поводом ове одлуке, основала је комисију за подизање споменика у Београду од представника Општинског одбора и правосуђа и Специјалног одбора у којем су били Др Стојан Станојевић, Др Владан Ћоровић, Душан Николајевић, Сима Пандуровић, генерал Љубо Бабић и Бранислав Нушић. Већ за другу седницу Одбора Бранислав Нушић је спремо реферат са предлозима.

Кроз чланак у „Општинским новинама“ Бранислав Нушић је јануара 1933. године између осталог, за уређење Калемегдана предложио следеће: „Калимегдан је на путу да постане један од најлепших и наинтересантнијих европских паркова, разуме се ако се и даље настави са његовим планским уређењем. При уређењу мора се повести рачун и о украшавању Калимегдана. Оне разбацане бисте, које сад служе као уметнички украс престоничког парка, не чине утисак украса. Њима није место тамо већ и зато што су подизане без система и са разноврсним намерама. Има тако и биста појетама и добротворима и политичарима. Бистама се тим може потражити погодније место а Калимегдан се као парк мора украсити вајарским радовиа (композицијама) на првом месту наших домаћих уметника, у мермеру и у бронзи. Такав би бар имао бити централни део великога Калимегдана, док би поједине алеје могле бити намењене појединим појавама нашега јавнога живота и борбе. Тако на пример: она алеја која од центра великога Келимегдана води ка павиљону „Цвијете Зузорић“ могла би бити парнаска алеја, где би са једне и друге стране биле у малим размацима бисте наших прослављених књижевника и уметника. Алеја која води из Узун-Миркове улице у Горњи град могла би бити окићена бистама устаника и бораца за ослобођење Београда (Чарапић, Конда итд.), а завршена, можда, спомеником Карађорђевим над самом градском капијом. Велика алеја према Сави могла би бити посвећена јунацима из ратова за ослобођење и уједињење итд.“

Десетог фебруара 2020.г. Удружење „Клуб првих жена“ и „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА су на обострано задовољство, организовали промоцију књиге: „Небеске хероине света“ ауторке проф. Радмиле Тонковић.

Након уводног обраћања управитеља „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ, глумац Милан Цаци Михаиловић, прочитао је текст о Браниславу Нушићу: „Домовина се брани срцем“.

Књигу: „Небеске хероине света“ која је до сада је имала 56 промоција у 12 земаља света, присутнима, међу којима су били председница Удружења „Клуб првих жена“ – госпођа Диана Глигоријевић, затим супруга амбасадора Републике Белорусије – госпођа Марина Бриљова и аташе за културу Амбасаде Руске федерације – господин Денис Круглов, представио је Братислав Браца Петковић, редитељ и драмски писац.

Ова значајна књига, објављена 2017. године, са изузетном аутентично обрађеном темом, има за циљ да укаже на значај жена у ваздухопловству широм света, још од првих полетања конструисаних летилица крајем 19. века. Књига је у Швајцарској проглашена јединственом енциклопедиом, у Русији увршћена у званичан уџбеник Ваздухопловне академије, а од 2018. године је део Фонда Конгресне библиотеке у Вашингтону као најбоље остварење те године.

Господин Братислав Браца Петковић је направио и кратак осврт на српског и југословенског пилота Тадију Сондермајера, првог школованог ваздухопловног инжењера и оснивача Друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут“.

На самом крају, уживали смо у веома надахнутом опису догађаја из књиге од стране саме ауторке, истинског познаваоца ове теме која је раду на овом грандиозном подухвату посветила пуних десет година. „Неберске хероине света“ је универзална светска енциклопедија о женама у ваздухопловству која обрађује више од 2000 биографија жена летача широм света кроз 1700 фотографија на 538 страница.

Одлуком министра просвете О.н.бр. 70717 од 12. децембра 1934. године одобрено је да нова основна школа у Заплањској 27, тада у предграђу Београда, носи назив: „Државна народна школа Бранислава Нушића у Београду“. На прослави школске славе Светог Саве, 29. јануара 1938. године, са почетком у 10 часова, домаћин је био Бранислав Нушић.

Ове године је управитељ „НУШИЋ ФОНДАЦИЈЕ“, Небојша Нушић,  двотомним издањем књиге: „Нушић у причама“ (Миме Предића) наградио ученике школе који су били најбољи учесници ЛИТЕРАРНОГ КОНКУРСА: Ивана Стојановића-Срећковића, Марију Тодоровић, Павла Вујачића, Лану Старнић и ЛИКОВНОГ КОНКУРСА: Саву Марковића, Драгану Станковић, Андреу Рељић, Андријану Матески, Лену Анђелковић и Софију Марчевић.

На данашњи дан, 1938. године, како је у наслову тадашњих новина: „Правда“ стајало: „Најпопуларнији наш писац, славни комедиограф и велики национални радник“ напустио је позорницу живота.

Данас смо оставили руже у његовој вечној кући и споменику на „Позоришном тргу“.

Није пао први снег,

није забелео брег,

али на пут се ипак спремио сад,

тај Деда вечно млад,

и донео „IDEA“ поклоне он,

па се у „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈИ,

чуо звончића звон.

Деда Мразу (Велиславу Марковићу) помогла је да подели пакетиће Снежна краљица (Душица Славковић), а програм су обогатили новогодишњим концертом најбољи ученици Музичке школе „Др Војислав Вучковић“ и др Предраг Наумовић, као капетан Џон Пиплфокс (Звоно).