Први пут у животу Бранислав Нушић је позоришну представу видео у Смедереву и то када је 1873. године, у том граду, гостовала Димићева путујућа трупа. Игром случаја, кулисе ове позоришне трупе остале су у дворишту куће у којој су Нушићеви становали и подстакле његово интересовање за позоришну и драмску уметност. Са својим друговима је почео да изводи комаде које је сам писао, а његов први комад био је: „Риђа брада“.  У раној младости, наступао је са путујућим позоришним дружинама Марка Суботића. У улози Гргура Бранковића у Оберњиковој драми „Ђурађ Бранковић“, дебитовао је 1882. године у Шиду. Глумио је и као слуга Јован у комедији Косте Трифковића „Љубавно писмо“, а у Народном позоришту 1885. године, као члан студентске дружине, наступио је у насловној улози Шилеровог „Дон Карлоса“.

Поред тога што је био изузетан драмски писац, драматург, Бранислав Нушић је био и директор драме, управник позоришта, оснивач позоришта, теоретичар позоришта, издавач и уредник позоришног листа.

На чело Народног позоришта у Београду долази 14. јула 1900. године и већ на првом кораку предузима кораке ка међусобном зближавању и повезивању јужнословенских и словенских позоришта: пољских, чешких и руских, а иницира и издавање „Позоришног листа“ и „Зборника драмске књижевности“.  Током 1901. године организовао је извођење драме „Хајдук Вељко“ и историјске драме „Ђурађ Бранковић“ Народног позоришта из Београда на Отвореној позорници у Смедеревској тврђави, сачуваној још из средњег века. Исте је године, на иницијативу Бранислава Нушића, основан је Музеј позоришне уметности у Београду.

Управник Српског народног позоришта у Новом Саду, најстаријег српског професионалног театра, био је у периоду од 1904. до 1905. године. По жељи црногорског књаза Николе, сачињава и елаборат за оснивање Народног позоришта на Цетињу. У јесен 1905. године у Београду, са учитељем Михаилом Сретеновићем, оснива Мало позориште за децу. Веома је значајна и Нушићева подршка за оснивање „Опере на Булевару“ (деловала од 1909. до 1911.г.) коју је пружио нашем најистакнутијем оперском певачу тога времена, Жарку Савићу (1864-1934). Нушић је у раду Опере и суделовао као драматург. Године 1913. Нушић је био иницијатор оснивања, а потом и управник Народног позоришта у Скопљу, све до 1919. године. Нушић ће и касније, као начелник Уметничког одељења Министарства просвете (1919-1923) обезбеђивати помоћ и подршку даљем развоју ове културне установе. Потпуно неочекивано, јануара 1924. године, прихватио се дужности управника Народног позоришта у Сарајеву, на којој је био до марта 1928.  године. Поред многих административних дужности управника позоришта, често је радио и на позорници као активни редитељ.

Нушић је водио и изузетну бригу о позоришном животу у земљи, естетским критеријумима и организацији позоришта. Творац је једног опсежног меморандума о потреби укидања дилетантских дружина и стварању путујуће трупе састављене од бираних глумаца-аматера, која би временом била кооптирана у Народно позориште и под његовом управом радила на терену, ослањајући се на месне позоришне одборе по унутрашњости земље.