„Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен. Отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру.“ (Бранислав Нушић)

Бранислав Нушић је своју љубав према отаџбини, велику способност и истрајност у подржавању напредних идеја и тежњу ка правичнијем друштву показивао читавог свог живота.

У својој раној младости, ратовао је у Српско-бугарском рату, 1885. године и као каплар Седмог пука борио се на Сливници. После склопљеног примирја, као „отреситији“ подофицир упућен је у Петнаести пук, мајора Радомира Путника, да обучава добровољце и регруте (међу којима и песника Војислава Илића).

Касније, док је био у дипломатској служби интензивно је радио на националној пропаганди, а 1908. године у бурним данима противљења анексији Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Нушић је стао на чело протестних зборова који су се држали у Београду и другим градовима Србије. Као ватрени родољуб агитовао је против млаког држања тадашње српске владе, водио уличне протесте и  са балкона Народног позоришта држао ватрене говоре. Остало је забележено да је у заносу у једном дану одржао 18 говора. Тих дана Нушић учествује и у оснивању Народне одбране и на улици организује уписивање добровољаца ради борбе против Аустроугарске. О томе извештава, 17. октобра, чак и „Цариградски гласник“ на страницама 3. и 4. под насловом: „Српски добровољци – Организације добровољачих легија и чета“.

У свом патриотском заносу, Нушић је дошао и на замисао да напише комад „Хаџи Лоја“ чијим би се извођењем широм земље изразила морална подршка народу Босне и Херцеговине против Аустроугарске окупације. Комад је написао у рекордном времену, од среде увече у девет сати до три ујутро. Сутрадан су од седам до десет подељене све улоге и била је прва проба, а премијера већ у петак, у Народном позоришту. Ова трагедија, чија се радња одиграва у Сарајеву, имала је огромно дејство на расположење народа. 

Бранислав Нушић учествује и у српско-турском рату 1912. године, и у ослобођеном  Битољу, као познаваоца прилика у Македонији, Врховна команда га поставља за окружног начелника. Начелнички положај је заузео у истој оној соби у којој је 25 година пре тога, дебитовао у дипломатској служби представљајући се битољском паши као први секретар тек отвореног српског конзулата.

И сам учествујући у Првом светском раду, повлачи се са српском војском преко Албаније, преживљавајући и националну Голготу и погибију сина јединца Страхиње.

Страхиња – Бан Нушић, свршени матурант, водник у Деветом пешадијском пуку, тешко је рањен у борби код Братинаца (близу Пожаревца) и убрзо умро између 30. септембра и 1. октобра 1915. године. Био је један од „1300 каплара“, чувеног Скопског ђаког батаљона формираног 31. августа 1914. године, када је српска Врховна команда донела изузетно тешку одлуку да се ђаци свих школа у земљи, доспелих за војску и студената који су одложили служење војске до завршетка школовања позову на одслужење војног рока и припреме за старешине у рату који је већ захватио Србију. Након двомесечне обуке у Скопљу, Страхиња је са својим саборцима унапређен у чин каплара и послат на фронт. „Ни корака назад!“ била је лозинка овог храброг ђачког батаљона.

Бранислав Нушић је у превеликом болу за изгубљеним сином написао књигу „Деветстопетнаеста“ и комад „Велика недеља“. На двадесетогодишњицу погибије свога сина присуствовао је откривању споменика палим ђацима, храбрим ратницима и одржао легендарну беседу посвећену целој српској омладини која је дала животе  бранећи отаџбину од непријатеља.