Још као студент, Бранислав Нушић био је секретар академског друштва „Србија“ у Грацу. Касније је постао и деловођа певачког друштва „Корнелије“, секретар академског друштва „Побратимство“, члан „Србадије“ и „Фонда за потпомагање сиротих великошколаца“, председник певачког друштва „Војислав“, председник певачког друштва „Јакшић“, секретар Одбора за улепшавање Калемегдана, секретар друштва „Уједињена омладина“, секретар друштва за подизање споменика Светом Сави, председник Одбора за пренос Јакшићевих костију, председник Српског новинарског друштва, потпредседник Друштва књижевника и уметника, председник Друштва српских књижевника, један од организатора Прве југословенске изложбе у Београду, председник Конгреса словенских новинара у Београду, један од оснивача „Кола српских сестара“, члан „Народне одбране“, покретач идеје за оснивање Друштва пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“, организатор и први начелник Уметничког одељења Минстарства просвете, председник међународног конгреса за заштиту ауторских права у Београду, оснивач и први председник Удружења драмских аутора, иницијатор оснивања београдске Глумачко-балетске школе, члан П.Е.Н. клуба књижевника, члан Одбора за обележавање стогодишњице издања прве књиге у Београду, председник Академије 7 уметности, Савета стручњака у области ауторског права и још много, много тога.

Године 1902. Бранислав Нушић је у Београду, покренуо акцију оснивања једне колоније малих грађана – заједничког насеља за становање, за социјално угрожене породице: „Cottage – за 100 породица“. Сачинио је комплетну студију изводљивости пројекта и листу донатора који су прихватили финансирање изградње насеља.

Из избеглиштва, у Женеви, 30. јуна 1917. године, послао је српској влади на Крфу нацрт пројекта: „О обнови и културном препороду државе после Првог светског рата“ у којем је разрадио све аспекте и законско регулисање културних институција. Разлажући своје предлоге стручно, прецизно, базирано на европским искуствима, детаљно је обрадио области из књижевности, издаваштва, кинематографске делатности, високошколства и других уметничких делатности.

Као први начелник Уметничког одељења Минстарства просвете организовао је и председавао великом броју стручних конференција и расправа о питањима уметничке наставе, са циљем добијања сагласности за доношење закона о уметничким школама на нивоу целе државе и изради посебних уредби којима би се регулисала организација и положај појединих школа. Аутор је и првог нацрта закона о уметничким школама (1923.  године), а коаутор закона о музејима, и чувању старина, закона о позоришту, закона о књижевној својини и закона о уметничком савету. Све ове законе је претходно ставио на јавну расправу заинтересованим круговима и професији.

Испред Удружења југословенских драмских писаца залагао се за давање условних субвенција од стране Минстарства просвете за извођење дела домаћих аутора и за стварање „једнога слободног позоришта, које би давало све оне писце који из неоправданих разлога не многу да доспеју на сцену великога позоришта, нарочито младе“.

На оснивачкој скупштини Удружења научника, уметника и писаца, чији је циљ био рад на побољшању економских и социјалних услова стварања, 5. децембра 1937. године, Бранислав Нушић као прави мобилизатор духова и потреба тадашњих интелектуалаца, одржао је своју последњу, јавну беседу која је касније, проглашена „Културним тестаментом“.

„Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима ни евентуалним својим  личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеди значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.“

(Бранислав Нушић, Београд, Свечана сала старе зграде Београдског универзитета, 5.12.1937.г. оснивачка скупштина Удружења научника, уметника и писаца)

Иницијативом Бранислава Нушића, 12. марта 1933.г., основано је удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“. Као тадашњи начелник Уметничког одељења, почетком 1922.г. Нушић је позвао београдске госпође, књижевнике и уметнике на састанак у Уметничко одељење и изнео своју идеју о потреби оснивања једног удружења за промовисање уметности приређивањем концерата, изложби, издавањем књига домаћих књижевника… Највећи успех удружења је изградња Павиљона на Малом Калемегдану 1928.г., првог сталног изложбеног простора у Београду, у којем су коначно сликари и вајари имали прилике да изложе своје радове, а књижевници да промовишу своја дела.

Ни једна од најзначајнијих патриотско-хуманитарних установа „Коло српских сестара“  – није могла да почене са радом без учешћа Бранислава Нушића. У кући породице Надежде Петровић, у лето 1903. године, у кругу пријатеља, створена је идеја о оснивању друштва. Том приликом, Бранислав Нушић и Иван Иванић (супруг Делфе Иванић) саставили су Правила (Статут „Кола српских сестара“), у којима је стајало да ће друштво имати одборе по свим већим местима Краљевине Србије, са циљем пружања помоћи пострадалом српском становништву после неуспелог Илиндендског устанка у Старој Србији и Македонији, „а доцније, кад ојача, да се окрене и на другу страну, где год има поробљеног нашег народа“. Предложене називе друштва Нушић је уобличио у коначан: „Коло српских сестара“.

Када је тридесетих година 20. века на светској историјској сцени тријумфовао фашизам, отворено се супротстављао нацистичким стремљењима у друштву и упозоравао на опасност његове тоталитарне идеологије.

Бранислав Нушић је био човек добра срца, увек спреман да помогне и да буде људима од користи.