„Нушић је рођени новинар, уносећи у ту најновију и најактуелнију врсту наше писмености онај љубезни и забавни начин ћаскања, шале и фантазије, којим журнализам улази у књижевност, књижевност у журнализам, претварајући ситницу у догађај и догађај у ситницу, стварајући од фељтона кронике, листићи свакидашњи пролог о свакидашњој људској комедији, која кроз дневник улази у трагичност светске хисторије“

(Антун Густав Матош, „Листић о фељтону“ (Предговор „Причама Бранислава Нушића), Есеји и фељтони о српским писцима, Београд, 1952, стр. 178-179)

Још као осамнаестогодишњак, Бранислав Нушић је купио стару штампарску машину и основао „Смедеревски гласник, лист за трговину, обртност, новости и забаву“. Лист је слагао и штампао у Улици деспота Ђурђа у Смедереву, а излазио је два пута недељно. Разуме се, Нушић је био уредник „Смедеревског гласника“ који је, по његовим речима,  имао рубрике: Уводник, Дневне новости, Телеграми, Листак, Мале шале, Трговина и обрт. Нажалост, ни један примерак није сачуван, што је велика штета за историју српске штампе.

Касније, Нушић је био уредник „Дневника“, „Преоднице“, „Позоришног листа“, „Звезде“, „Малих новина“, „Самоуправе“, „Српског југа“, „Београдских новина“, сарадник „Радикала“, „Велике Србије“, „Самоуправе“, „Уставне Србије“, „Трибуне“, „Нове Србије“, „Домовине“, „Правде“, „Босанске виле“, „Нове искре“, „Кола“, „Дела“, „Српског књижевног гласника“, „Воденог цвета“, а у „Политици“ је писао чувене фељтоне „Из београдског живота“ под псеудонимом Бен Акиба (име мудрог рабина из трагедије „Уриел Акоста“ немачког писца Фердинанда Гуцукова).

„Ја сам почетком деветстотиних година писао фељтоне у Политици (Бен-Акиба) живећи искључиво од тога. За две године написао сам више него четири стотине фељтона.“

(Бранислав Нушић, писмо кћерки Гити Предић, Београд, 1. марта 1924. године)

Постао је члан Удружења новинара Србије (једноg од првих професионалних новинарских удружења насталих у свету) 1903. године. За потпредседника Удружења биран је 1905, 1906. и 1907. године, а за председника 1908. године – до спајања са Друштвом српских новинара и публициста, када је изабран за потпредседника нове управе.

На XI конгресу словенских новинара, одржаном 1912. године у Прагу, Бранислав Нушић је изабран за другог потпредседника Одбора Савеза словенских новинара.

Може се рећи и да је био претеча данашњих говорних емисија на електронским медијима, када је иницирао са Југословенским новинарским удружењем, секција Београд, програм и извођење тзв. усмених новина:

„Када писане новине постану стидљиве, проговоре усмене“

(Бранислав Нушић – Прве „Усмене новине“, одржане на Коларчевом народном универзитету, 22. фебруар 1936.г.)

Често је био и новинар који је извештавао са лица места разних догађаја. Тако је у Солуну, током Младотурске револуције 1908. године, поред извештавања о детаљима преврата успео и да добије историјски интервју у којем описује трајну и непремостиву подељеност у свом револуционарном покрету чувени лидер левог крила ВМОРО – Јане Сандански,