(НЕ)СУМЊИВО ЛИЦЕ
Једнога дана један поштен човек, који је био оптужен да је сумњиво лице, а потом ослобођен свих оптужби, почео је да сумња у себе. Ништа није случајно па ни то што је овај примерни грађанин игром случаја дошао на удар сумње свог сопственог народа, својих рођака и најближих пријатеља. У свему лошем има и нечег доброг. Када се све за њега повољно завршило, он је схватио да се судбина поиграла са њим и да се све то догодило само зато што је он сам веровао људима, што никада није сумњао. Прихватао је оно што му се нуди здраво за готово. Сада када су њега оптужили да је сумњиво лице, помислио је, па сумња је дозвољена, она није грех, од сада ћу и ја сумњати у све и свакога. Тог часа, када је судија прочитао пресуду и када су га пустили на светлост дана, ветар као да је са њега одувао тешко одело вере и он је пуним плућима удахнуо свеж ваздух слободе.
Сумњати, сумњати, сумњати, на шта и у шта сумњати? У почетку му је било тешко да почне да сумња. Волео је своје најближе, волео пријатеље са којима се дружио још од детињства, волео је народ у коме је одрастао. Не желећи никога да повреди и да у њега којим случајем лажно посумња, он је схватио да мора кренути од себе. Посумњаће прво у себе, јер не може бити случајно што су други сумњали у њега толико да су га оптужили да је сумњиво лице. Иако је био ослобођен, мора да ту, ипак, има нечега. Покушао је да се враћа уназад ка самоме себи, да се преиспитује. Шта је то било у њему што је у другима изазвало сумњу. А онда му се одједном све разданило. Па да, то је то.
Видео је себе као некога ко се уопште не уклапа у друштво. Прво, мислио је својом главом. Осећао се снажним толико да је другима могао давати део себе толико да не изгуби ни делић своје снаге. Никога није кудио већ само хвалио. Људе је сматрао добрим, ваљда полазећи од себе. На туђе мане гледао је као на нешто привремено и пролазно. Волео је свима да помаже. Највише је волео да друге подстиче да и они стварају. Није им никада ловио грешке, већ само врлине. Није пушио, није пио, није се коцкао, није варао жену, није крао, није лагао, није…није…није. Па да, није се уклапао у друштво. Био је у том свом основном ставу и понашању различит и нормално је да такав човек временом постане сумњив.
Када је једанпут осетио слободу да сумња и у себе самог, није му било тешко да почне да сумња у све. Тамо где почиње сумња ту настаје знање. Али што је више копао по себи, сумњајући у сваки делић сопственог бића, он у једном часу схвати да је отишао сувише далеко, да је почео да се враћа себи, својим коренима, па и даље, дошавши до свог творца. Кад га је спознао није могао веровати самоме себи.
У Београду, априла 2016.г. Аутор изложбе, Драган М. Бабовић
КЛИКНИТЕ ОВДЕ и сазнајте више на Artinfo portal о Драгану М Бабовићу
