Бранислав Нушић је почео да ствара још у својој раној младости. Као ученик шестог разреда београдске реалке, објавио је у дечијем листу „Голуб“ (из Сомбора) песму: „Бог пази на децу“ и три фељтона под називом „Свешчице“. Приповетком: „Дон Кихот наших дана“, 1881. године дебитује на састанку литерарне дружине београдских средњошколаца. Приповетке „Фрак или како је Веља стекао пословицу“ и „Муро“ објављује у алманаху „Нада“. У листу „Ћоса“ објављује песме, а у дечијим листовима „Невен“ и „Српче“ постаје сарадник. Уредништво „Ђачета“ позвало га је да као „познати и признати радник на дечијој књижевности“ постане део редакције у лето 1889. године.

У свом даљем животу, Бранислав Нушић није био само драмски писац и приповедач за одрасле, већ је писао и за децу, а и о деци. Написао је за децу један роман и неколико позоришних дела. Последње дело намењено деци и омладини које је почео да ради, али које нажалост није стигао да заврши, било је: „Пут око света бр. 2“.

Бранислав Нушић, који је увек волео децу, ретко осећајно, у свом делу: „Трагедија једног народа – 1915.“ даје најболнији опис ратне слике 40.000 деце која су се са српском војском повлачила кроз ужасне патње, тражећи спас у туђини, да их непријатељ не би зграбио. На том страшном путу скоро сва су деца помрла од зиме, изморености и глади:

„Пролазе деца у бескрајним редовима и бацају уморне погледа на нас који смо остали крај друма да их проматрамо. Ко је од нас тад слутио, да је то последњи поглед на смрт осуђених …“ (Бранислав Нушић, „Дечица“, „Трагедија једног народа – 1915.“)

На иницијативу Николе Ђорђевића, у част Бранислава Нушића, фебруара 1933. године, основано је хуманитарно друштво: „Бранислав Нушић“, са главним задатком да сваке године у дане дечије радости, о Врбици, облачи децу сиромашних, немоћних и умрлих уметника, књижевника и новинара.

„Ми не смемо наше поколење обележити пред будућношћу као поколење немарно према најпречим бригама, или као поколење несвесно да схвати сав значај оних проблема, који му се намећу. Ми морамо без малодушности примити и понети онај део брига, које нам доба у које живимо, намеће.“

(Бранислав Нушић, Београдске општинске новине, 5.5.1930.г. страна 35.)

Нушић је био покретач бројних дечијих позоришта, знајући да су деца будућност и земље и културе и позоришта, будућа образована публика и креатор културне политике земље у којој живе. Једном приликом, као организатор дечијег одбора за помоћ пострадалима од поплаве у Јужној Србији, Бранислав Нушић је припремио свечани програм у Народном позоришту. Програму је присуствовао и краљ Петар I са целом краљевском породицом, а осмогодишњи принц Павле је био једно од деце – ђака београдских основних школа која су изводила уметнички програм. Гита и Бан Нушић извели су том приликом дечији комад: „Наша деца“ од Бранислава Нушића.

„Родино позориште“ је било Нушићево мезимче. Једном приликом се повео разговор о „Малом позоришту за децу“ које је од 1905. до 1907. године водио Нушић заједно са учитељем Михаилом Сретеновићем. Представе су се приказивале прво у једној бараци крај Саброне цркве у Београду, а потом у сали ресторана „Таково“ на Теразијама и у ресторану „Коларац“ код Народног позоришта. Почело се причати о могућности да се поново формира позориште за најмлађу публику која гледа децу-глумце. Нушић је ту идеју одмах подржао, па је тако постао оснивач и дечијег позоришта, којем је име дечије птице роде дала Нушићева супруга Даринка. За прву представу овог малог театра ангажовани су одрасли, професионални глумци и деца аматери, која су се после новинског огласа јавила телефонским путем Нушићевој кћерки – Маргити Гити Предић.