Наш велики драматичар, Бранислав Ђ. Нушић, волео је музику и пријатељевао је са више српских композитора, нарочито са Јосифом Маринковићем, Стеваном Мокрањцем и Станиславом Биничким. Са искреним интересовањем пратио је њихову уметничку делатност. Посебно је са Мокрањцем био у блиским пријатељским везама и када је овај мелографским послом боравио на Косову, где је Нушић у последњој деценији XIX века неколико година обављао дужност српског конзула у Приштини, лепо га је прихватио и помагао му у избору певача који су знали старе српске косовске песме.
Иако краткотрајна, Нушићева делатност у својству драматурга и заступника управитеља Народног позоришта у Београду (1900-1902, у укупном трајању од неких осамнаест месеци) значајна је, поред осталог, и због његове сарадње са композитором и диригентом Станиславом Биничким. Наиме, најпре је Бинички компоновао петнаестак песама Нушићеве бајке у пет чинова с певањем Љиљан и Оморика, која се сматрала пишчевим „свадбеним даром“ последњем Обреновићу. То дело први пут је изведено 21. новембра 1900. у режији Светислава Динуловића и са музиком Станислава Биничког и под његовим музичким вођством приказано је до мајскога преврата 1903. укупно шест пута. И после, када више Нушић није био у ангажману у Народном позоришту, у којем је, као што се зна, био смењен са положаја у Народном позоришту због брзоплетости у финансијском пословању око радова предузетих у циљу оправке, доградње и потпуног реновирања зграде Народног позоришта, због којих је користио приватне зајмове, које Позориште није могло на време вратити, те је тако и себе и театар довео у неугодан положај несолвентног дужника, он ће наставити сарадњу са Биничким, који ће према његовом либрету компоновати једночину оперу На уранку, први пут приказану у београдском Народном позоришту 20. децембра 1903, под музичким вођством композитора и у режији Светислава Динуловића. То дело сматра се за прву српску приказану оперу.
О Нушићу као либретисти наш познати композитор Стеван Христић написао је и следеће: „Нушић је написао либрето пун драмске радње и са личностима са оцртаним драмским карактерима и контрастима. Драматичар Нушић осећа се и у либретисти Нушићу. Драмски сукоби су изведени мајсторски и дали су композитору доста момената за развијање своје музичке маште. Сценски план либрета је лепо распоређен и видно потчињен потребама композитора. Нушић драматичар подредио се Нушићу либретисти. Тако је Нушић и као либретиста показао сву ону вештину, коју је тако бриљантно показао као драматичар.“ (Време, 20. јануар 1938).
За сценску ревију Пут око света, коју је Нушић жанровски означио као „чудновате доживљаје Јованче Мицића у десет слика с певањем“ музику је компоновао Станислав Бинички, који је и дириговао приликом извођења у Народном позоришту. Представу је режирао Илија Станојевић. Прво извођење било је 26. марта 1911. И позоришни гледаоци у Београду са одушевљењем су прихватили ово дело, које је до 1914. године изведено укупно 32 пута, што представља јединствен рекорд.
Исидор Бајић, у духу романтичарских и веристичких принципа, компоновао је, према историјском фрагменту у једном чину Кнез Иво од Семберије Бранислава Ђ. Нушића, први пут приказаном у Народном позоришту у Београду, 24. фебруара 1900, оперу под истим насловом. Опера Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића први пут је иведена у Београду, 19. јануара 1911, на сцени „Опере на булевару“ Жарка Савића (дворана потоњег биоскопа „Балкан“). У Опери Жарка Савића Нушић је био драматург те је и у том својству морао сарађивати око првог извођења Бајићевог Кнеза Ива од Семберије.
Према Нушићевој сценској бајци Вечност, која није приказивана на српским професионалним позорницама (колико нам је позната изведена је само на програму Радио-Београда), хрватски композитор Јосип (Јозеф) Мандић (1883-1959), који је живео и деловао у Прагу, написао је либрето и компоновао оперу Мирјана, први пут приказану у Оломоуцу, 20. фебруара 1937, да би, почетком ХХI века била изведена и у Загребу.
Хрватски композитор Иво Лотка Калински компоновао је пет опера према Нушићевим једночинкама: Аналфабета, музичка бурлеска (Опера Народног позоришта у Београду, 19. октобра 1954); Путовање, музичка сатира (ТВ Загреб, 1957); Дугме, музичка гротеска (ТВ Загреб, 1958), Власт, музички портрети (ТВ Београд, 1959) и Мува (Опера Народног позоришта у Београду, 1972).
У ХХI веку, највећи српски комедиограф, после више оперских дела насталих на основу његових дела, комедијом Мистер Долар доспева до још једног популарног музичко-сценског жанра – до мјузикла. У време када је велика светска економска криза дошла до врхунца и када је почела и у нашој земљи узимати свој данак, када се све више осећала моћ новца и због тога се испољила све већа потреба за њим, Нушић је 1932. године написао комедију Мистер Долар, желећи да укаже на општу ерозију морала, нарочито у имућнијим слојевима београдског буржоаског друштва као и да се подсмехне монденском свету жељном свакојаких сензација, људима који су у бесомучној трци за новцем били безобзирни и превртљиви и за које је једино мерило у процењивању нечијег друштвеног угледа била величина имовине, и то, првенствено, новчаног износа на рачуну у банци. Зато се може рећи да је Мистер Долар комедија с тезом којом Нушић жели да комбинујући игру више комичних ситуација и парадокса укаже на забаван и веома духовит начин да у савременом друштву новац прави човека. Како је данас, док предуго траје процес транзиције, општа друштвена ситуација веома слична оној из времена велике кризе почетком тридесетих година прошлога века, мјузикл Мистер Долар, у адаптацији и режији Владимира Лазића, уз сонгове Жељка Мијановића и музику Нинослава Адемовића, забавиће нас и разгалити на савремен начин и у нушићевском духу.
Аутор текста: Проф. др Рашко В. Јовановић