Почетком јануара 1922. године када је краљ Александар званично запросио румунску принцезу Marie von Hohenzollern-Sigmaringen, Бранислав Нушић је био начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Другим речима, био је непосредни руководилац свих културно-спортских и забавних догађања, па га је тако Влада КСХС поставила за председника државног Приређивачког одбора венчања.

У новинским чланцима из тих дана пише да био је задужен за све: поправку калдрме, фризирање београдских фасада, спискове делегација, смештај гостију, набавку и горива и украса… па и хране за магарце, да му је телефон непрекидно звонио, а према сведочењу „Политике“ једног је дана до 11 сати пре подне: „попио пет кафа и попушио 25 цигарета“.

Режирао је и бајковити дочек невесте на Дунаву, на једној од најлепших лађа коју је посебно декорисао, уз музику и песму 200 девојака у ношњама из свих крајева Краљевине које су бацале цвеће на брод којим је принцеза Марија допловила из Румуније и први пут се указала новинарима и Нушићевим изабраницама.  На Нушићев позив девојкама из свих крајева земље да у народној ношњи дочекају младу јавило се више од 800 девојака, тако да је за брод изабрао 200, а осталим је наменио дужности на копну.

Новинари су забележили да је до дана свадбе, која је почела 8. јуна у 8 часова, са 101 топовским пуцањем са Калемегдана, из разних крајева света пристигло 20.000 гостију, а 100.000 људи је по киши стајало на београдским улицама и поздрављало сватовску  поворку.

Нушић је у потпуности у тадашњој штампи потиснуо остала збивања (Париска мировна конференција, подела Баната, Обзнана, стални нереди у Краљевини…) са првих страница новина тако што је све намере и информације о краљевској свадби делио са новинарима, дозволивши им потпуну слободу објављивања и коментарисања, веома добро знајући њихове потребе и моћ утицаја.

Лондонски „The Daily Mirror“ је у свом уводнику цитирао свог главног уредника Гранта који је присуствовао свeчаности у Београду: „Надмашује својом бриљантношћу многе свадбе Империје. Тај догађај нема само династички интерес, него и социјални. Том приликом састали су се у Београду представници источне и западне Европе и цео догађај симболизује оживљавање цивилизације која је вековима била гажена од Турака и туторства од страних сила…“