Драги Јоване,

Гледам у нашу последњу заједничку фотографију и даље …

… ма и даље мислим да си само отишао на неко од својих путовања и да ћемо о утисцима причати када се вратиш.

На фотографији смо насмејани јер смо управо завршили са успехом пројекат поводом јубилеја Бранислава Нушића. У Твојој смо радној соби и једва имамо места да седнемо, од књига, брошура, монографија, јер упоредо припремаш и енциклопедију драме и лексикон драмских појмова. Због тога и не могу да прихватим да си оставио незавршен посао, да си напустио рад на нечему што си са тако пуно жара прикупљао, проверавао, дотеривао и на свој начин обележавао.

Одмах следеће у мом сећању је слика, овековечена фотографијом начињеном у „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈИ, како показујеш записе из свог дневника догађаја на српској позоришној сцени нашој драгој и поштованој пријатељици, госпођи Ренати Улмански. 

Дневник већ трошан, окрзане странице, али све су то тезе за будуће колумне, есеје, речнике … утисцима о којима ћеш причати када се вратиш.

Небојша Нушић