Бранислав Ђ. Нушић, различити списи
Обимна је и свеобухватна делатност Бранислава Нушића. Почео је као песник, приповедач, огледао се и као глумац. Као војник-каплар, учествује и у Српско-бугарском рату (1885). Потом ради и као новинар, када због свог бритког језика и указивања на неправду бива и у затвору. Обављао је и конзуларне послове у Македонији и Старој Србији који су тада биле у саставу Отоманске империје. Био је на челу наших најзначајнијих позоришта и председник више удружења. Као и многи његови савременици и сународници, доживео је трагедију у I светском рату. Током агресије Аустроугарске на Србију, 1915, страда његов син јединац Страхиња-Бан. Ратне године Нушић проводи у избеглиштву у иностранству. После рата обављао је више државних функција и написао многа значајна драмска дела која се и данас изводе у позориштима.
Сви ти догађаји које је проживео и преживео давали су му инспирацију, мотиве и теме које је обрађивао у својим делима. Био је неуморан стваралац. Његови текстови су у континуитету штампани у новинама и часописима. Писао је много и о свему, објављивао је песме, приповетке, путописе, мемоарску и романескну прозу, сценска дела, новинске чланке, фељтоне, козерије, књижевне студије…
У одељку „Различити списи“ одабрани су они текстови који или нису могли да буду уврштени у неку од тематских категорија које смо обрадили у оквиру пројекта „Дигитални Нушић“ или су у питању текстови који могу бити саставни део неке веће и значајније тематске целине Нушићевог рада, мемоарској прози и путописима, које нису посебно обрађиване у нашем пројекту јер су познате широј јавности и више пута штампане.
Једно од успешнијих његових приповедачких остварења представљају текстови Из полупрошлости у којима је описивао културна и друга значајна дешавања у Београду и Србији средином XIX и почетком ХХ века. Ти текстови највећма су објављивани у листу „Трибуна“ током 1910. г., а као збирка текстова појавили су се у Сабраним делима 1935. г. У овом прегледу уврстили смо неколико сличних записа који нису „сабрани“ у његовим сабраним делима. Међу њима се издвајају текстови о скупштинама у Београду, о старим градским јавним чесмама, о београдским девојачким школама и други, који се свакако могу уврстити у неко будуће издање Сабраних дела Бранислава Нушића.
Записи које смо уврстили у категорију „Родољубље“ представљају нам Бранислава Нушића у једној карактеристичној улози, као изразитог патриоту, родољуба и борца за ослобођење балканских народа од стране власти, отоманске и аустроугарске. Поред болних текстова о страдању нашег народа и војске током ослободилачких борби против Турака, као и у Првом светском рату, у тексту „Како смо почели“ описује како је, 1908, започео велики народни протест против Аустроугарске у коме је он имао запажену улогу и био један од вођа и најзапаженијих говорника. Своје искрене симпатије према новонасталој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и тежњу словенских народа за ослобођењем од страних освајача и уједињењем у једну државу истиче у тексту „Пред новим задаћама“.
У сегменту Из Отоманске империје“ представљамо два текста, „Марков град“ и „У престоници царице Маре“, које је Нушић забележио током своје дипломатске мисије у Македонији и Старој Србији у последњој деценији XIX века. Записе сличне садржине он је објавио у књигама Крај обала Охридскога језера (1894) и Косово, опис земље и народа I-II (1902-1903), али у њима се не налазе ови записи. Да ли су они требали да буду уврштени у неко веће никад објављено путописно остварење, нажалост никада нећемо сазнати.
У сегменту „Из Отоманске империје“ уврстили смо и новинске репортаже које је Б. Нушић објавио 1908. г. из Скопља и Солуна, одакле је, у својству специјалног извештача „Политике“ слао „са лица места“ истинита сведочанства о збивањима изазваним младотурском револуцијом.
У последњем сегменту одељка „Различити списи“ презентовано је неколико текстова о деци и оних намењених деци, који нам употпуњују слику о ширини Нушићевих интересовања, јер су и деца имала значајну улогу и била инспирација у неким делима, још од првих литерарних покушаја па све до позних стваралачких дана.
Дејан Јаћимовић
