ДИгитални Нушић

Нушић као приповедач

Свој први прозни текст – „Мој анђео“, причу саздану у виду аутобиографскога записа, гимназијалац Алкибијад Нуша, штампа, 1881. г. у „Голубу“, сомборском „листу за српску младеж“, потом млади Нуша објављује приповетке: „Муро“ и „Фрак“, (1882) у забавнику намењеном младима, „Нада“и почиње сарадњу са листом „Српче“, где ће објавити више прича (1882-1883). Већ у тим првим прозним делима може се наслутити Нушић – позоришни писац и то по описима појединих ситуација и добрим дијалозима.

У свом потоњем књижевном раду наставиће да негује приповедачку прозу, која неће бити увек хумористички интонирана. Прва његова књига, објављена 1886, „Приповетке једнога каплара из Српско-бугарскога рата“, несумњиво је потврдила Нушића као талентованог приповедача. Током боравка у затвору у Пожаревцу, 1888. написао је прозне записе „Листићи“ (обј. 1889.) у којима кроз опис свог кажњеничког живота исказује и властите сатиричарске опсервације о животу у Србији тога времена. Огледао се и као путописац. Своја запажања из Старе Србије, Македоније и Косова која су у то време била под турском влашћу, изнео је у књигама: „Крај обала Охридског језера“ (1894) и „Косово опис земље и народа I-II“ (1902-1903). Збирку приповедака Рамазанске вечери, написану ијекавским наречјем за време службовања у Серезу коју је посветио песнику Јови Илићу, објавиће 1898. Приповедачку делатност наставља са делима у којима су присутни позоришни елементи, „Општинско дете“ – роман једног одојчета (1901) и „Палилулски роман“ – Истина из београдске Палилуле (1905).

Крајем 1905. године, на позив оснивача и власника листа „Политика“, браће Владислава и Дарка Рибникара, преузео је редовну рубрику „Из београдског живота“, у којој под псеудонимом Бен Акиба објављује духовите козерије, које врло брзо стичу популарност. До 1910. године написао је више стотина записа-фељтона које представљају занимљиво сведочанство о животу у Београду на самом почетку ХХ столећа. И након одласка из „Политике“ (1910), Нушић наставља да пише козерије, најпре у дневном листу „Трибуна“ (1910-1911), (ту ће објављивати и мемоарске прилоге „Из полупрошлости“о животу у старом Београду), потом и у листовима „Пијемонт“(1911) и „Звезда“(1912).

Накнадни историјски догађаји, балкански и светски рат, оставили су јак траг на његов живот и рад. У делу „Деветстопетнаеста“ којем је дао поднаслов Трагедија једног народа, Нушић је овековечио страдање српске војске и народа пред моћнијом окупаторском војном силом. То је мемоарска проза у којој Нушић, иначе искусан репортер, не сузбијајући властите емоције, издиже се до сликара потресних патњи војске и народа. Након рата, пише „Аутобиографију“ (1924), где на духовит начин описује своје животне погледе и обнавља сарадњу у „Политици“. До краја живота, пише и роман за децу Хајдуци (1934), да би упоредо са писањем сценских дела често објављивао краће прозне текстове у више листова и часописа.

Бранислав Нушић је био свестрани стваралац. Његов приповедачки опус је обиман, написао је око 1000 прозних текстова, занимљивих и оригиналних, који су понекад били и критиковани и потцењивани а ставови о њима коришћени и приликом критике његових драмских дела. Његове приповетке, приче, козерије и хумореске одају пишчеву моћ да уочи поједине карактеристичне појаве у породичним и друштвеним односима српског друштва и свестрано приказују менталитет наших људи са краја XIX и почетка XX века. Све то је написано нушићевски духовито и занимљиво. Његова прозна дела, без обзира којега жанра, у време када су настајала, наилазила су увек на повољну рецепцију читалаца. Занимање за Нушићева дела видно је и данас, те из тог разлога желимо да овде представимо, поред већ познатих приповедака и све остале његове мање познате прозне текстове, који су објављивани у већем броју листова и часописа током целе његове стваралачке каријере.

Приповетке и приче се налазе у формату електронске књиге (e-book). Ради бољег прегледа препоручујемо приказ на целом екрану. Списак је направљен хронолошким редом према години настанка или објављивања. Кликом на наслов у списку бићете преусмерени на жељени текст. Наводимо и у ком листу или часопису су штампане, као и сигнатуре тих периодичких публикација, тј. њихов наслов, број, годину и датум издања у коме је поједина приповетка (прича) и објављена.