нушић фондација

Пријатељи и сарадници

Културни изрази, културни покрети и прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о  најважнијим културним питањима.

Сем тога, млада култура као и млада биљка за свој развитак и процват тражи атмосферу зрачнију но што је ова коју јој наше поднебље нуди. Под нашим, тако  честим  мутним поднебљем, млада се биљка не може да развија у стабло, нити да да пуну цваст, као што ни духовно стваралаштво не може доћи до изражаја, те стога многа реч остаје недоречена, многа мисао можда неисказана, многи ток пресушује на самоме извору своме или бар не даје све изобиље своје духовне моћи.

Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима ни евентуалним својим  личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном заједничком и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеди значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.

Београд, 5. децембра 1937. године

Бранислав Нушић

---

мр Синиша Новески

Савременим језиком речено, Синиша Новески и Душан Павлић су створили визуелни идентитет „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ. Али… иза ове модерне језичке формулације стоји још много тога.

Стоји Синиша који је разбио језичку баријеру својом искреном приврженошћу идеји промовисања културе на Балкану, зближавању народа, разумевању и сличности и различитости, свестраном пријатељском подршком у свим делатностима Фондације.

Синиша је и уметник изузетне осећајности и топлине, тананости у изражавању кроз своје скулптуре, али и човек јаке воље. „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА је поносна на пријатељство са Синишом Новеским и истовремено захвална Синишиним родитељима који су га подржали.

КЛИКНИТЕ ОВДЕ и сазнајте више о раду мр Синише Новеског.

КЛИКНИТЕ ОВДЕ и сазнајте како је Душан Павлић стварао лого „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈЕ.

---

Проф. др Рашко В. Јовановић

Када помислите на квалитетну и објективну позоришну критику, увек вам је Рашко Јовановић пред очима. Када помислите на позорште и Академију уметности, неизоставно ће и Рашко Јовановић бити део мисли. А  када кажете: живот и дело Бранислава Нушића, имате утисак као да су били савременици и најбољи другови.  Не би „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА знала све то што је до сада научила – да није ту са њом и Рашко.

Рашко је не само пријатељ и најближи сарадник, Рашко је симбол златног доба београдског културног живота. Рашко је родитељ. Рашко је педагог. Рашко је ментор. Рашко зна када је тешко и Рашко зна када је потребан смех.

Рашко В. Јовановић је рођен 18. августа 1932. године у Београду. Дипломирао је југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету 1955. године. Докторирао је 1968. године на Филолошком факултету.

Од 1956. до 1964. године био је кустос Музеја позоришне уметности Србије у Београду, а од 1964. до 1972. године руководилац Архива и Музеја и шеф Драматуршког одељења Народног позоришта у Београду.

Од 1973. до 1981. године радио је као научни сарадник  Института за књижевност и уметност у Београду. Од 1982. до 1985. године био је уметнички директор Београдског драмског позоришта, а од 1986. до 1992. године научни сарадник и научни саветник у Институту за новинарство у Београду.

Од 1965. до 1969. године био је секретар Уредничког одбора часописа „Сцена“, а од 1970. до 1972. године главни и одговорни уредник часописа „Позоришна култура“.

Бавио се и педагошким радом: од 1971. до 1976. године био је доцент на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а од 1995. до 2004. године редовни професор за предмете Историја драме и позоришта и Медији масовних комуникација на Академији уметности у Београду, на којој је од 1998. до 2001. године био и декан.

Од 1955. године објављује књижевне и позоришне критике и есеје у часописима: „Књижевност“, „Позориште“, „Сцена“, „Летопис Матице српске“, „Позоришна култура“, „РТБ теорија и пракса“, „Република“, „Израз“, као и  у листовима: „Борба“, „Политика“, „Дело“, „Књижевне новине“ и тако даље. Објављивао је научне и стручне радове  у: „Театрону“, „Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику“ и у часопису „Новинарство“. Од 2002. до 2006. године био је позоришни критичар часописа: „Драма“, а од 2008. године је сарадник у „Печату“.

Од 1976. до 1985. године и од 1989. до 1994. године критичар је радио-програма листа „Борба“. Од 1985. до 1990. године и од 2000. године објављује радио-критике у листу „Политика“. Од 1995. до 1998. године био је радио критичар листа „Политика експрес“. Од 1976. до 2003. године сарађивао је као критичар радио-програма на Првом и Другом програму Радио Београда.

Објавио је књиге:

• „Иво Војиновић“, Издавачко предузеће Рад, Београд, 1964. године;
• „Иво Војиновић“ Институт за књижевност и уметност, Београд, 1974. године – докторска дисертација;
• „Позориште и драма“, Вук Караџић, Београд, 1984. године;
• „125 година Народног позоришта у Београду (са Олгом Милановић и Зораном Т. Јовановићем), у издању Галерије САНУ Београд, 1994. године;
• „Један други Нушић“, књижевно театролошка студија, Дом културе Смедерево, 1998. године;
• „Од истог слушаоца I-II, РТC, Београд, 2010. године;
• „Бранислав Ђ. Нушић – живот и дело“, Службени гласник, 2014. године.

Аутор је и монографије „Милка Стојановић“, Службени гласник и Народно позориште, Београд, 2012. године.

Приредио је и написао предговоре за дела српских писаца:

• С. Матавуља (1971),
• Б. Нушића – „Народни посланик“ и „Покојник“ (1979-1982, укупно четири издања);
• „Изабране комедије и драме I-II (1987);
• „Предговор“, шала у три чина (1992);
• „Дечије позорје“ (1995);
• „Сабрана дела I-XV, уводна студија „Бранислав Ђ. Нушић – живот и дело“, књ. I (2005-2006), стр. 5-155;
• М.Ђоковића – „Изабране драме“ (2005).

Уредио је зборнике:

• „Бранислав Нушић“ (1864-1964; 1889-1964), Народно позориште, Београд, 1964;
• „Српска драма“, књ. 11, Нолит, Београд, 1996, 1973, два издања;
• „Петар Банићевић“, зборник, Савез драмских уметника Србија, Београд, 2006.

---

Антун Тони Врбанец

---

Српско-цинцарско друштво „Луњина“

„НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈА као један од својих важних циљева има промовисање и заштиту људских, грађанских и мањинских права и подстицање мултикултуралности у свим сегментима друштвеног живота, а посебно у области књижевности, образовања и туризма у оквиру одрживог развоја како града, тако и села.

У складу са тим, Фондација непрекидно ради и на афирмацији цинцарских народних обичаја, цинцарске духовне и материјалне културе, цинцарске уметности и књижевности, а као важан циљ је себи задала и очување цинцарског језика као културног блага Европе. То је дуг према цинцарском народу који је у Србији и Београду био носилац економског развоја и међународне трговине, свеопште модернизације свaкодневног живота, писмености, а самим тим и културе и образовања.

Цинцари, иако малобројни, али разасути по целом свету и без матичне државе, заиста су у правом смислу те речи – крвоток Балкана, и уз чињеницу да никада као народ нису имали територијалних претензија према било коме, могли би допринети миру на Балкану.

---

Димитрије Дмитар Чудов

Велики, пре свега човек, и уметник Димитрије Чудов својим духом, радом, талентом и знањем увек је присутан у „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈИ. Као и његове слике, које вас својом чудесном магијом пригрле, умире и отворе вам нове путеве, тако и Чудов као пријатељ и сарадник поклања креативну енергију и усмерава ка циљу. Не можете га не волети.

Колега уметник, такође велики пријатељ Фондације, Синиша Новески је једном рекао да Чудов оригинално и креативно ствара ефекат хипнозе између слике и гледаоца, стварајући посебну магијску комуникацију.

Димитрије – Димитар Чудов je академски сликар, рођен у Охриду. Потиче из старе охридске фамилије, а како сам каже,  први су му учитељи били Михаило Астрапа и Еутихије, сликари који су осликали цркву Богородице Перивлептос, саграђену 1295. године, тик изнад његове родне куће.

Гимназију Св Климент Охридски завршио је у свом родном граду, а Академију ликовних уметности и постдипломске студије на Београдском универзитету.

Од прве самосталне изложбе у Охриду, преко друге у Народном музеју, излагао је  у Новом Саду, Зрењанину, Загребу, у Музеју српске православне цркве у Београду и Духовном центру у Зрењанину, а као члан УЛУС-а у више градова Југославије. Као члан Графичког колектива излагао је у Њу Делхију, Москви, Цириху, Љубљани, Загребу, Кракову, Будимпешти… На колективној изложби Македонски сликари београдски ђаци одржаној у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду представљен је са две слике.

Дела Димитра Чудова се налазе у Музеју Савремене уметности у Београду, Кабинету графике у Београду, Музеју Матице српске у Новом саду, Музеју ПТТ у Београду, Заводу за новчанице у Београду, Музеју историје Југославије.., у приватним збиркама у Београду, Загребу, Љубљани, Сао Паолу, Јоханесбургу, Минхену, Цириху, Паризу, Лондону, Кајзерслаутерну, Келну, Висбадену…

Од 1976. године ради као официјелни сликар у Заједници југословенских ПТТ и дванаест година је био руководилац сектора за издавање и промет поштанских марака. Аутор је енциклопедијског Каталога поштанских марака Југословенских земаља и креатор  и реализатор преко 450 поштанских марака које су излагане широм света.

---

Јован Ћирилов

Драги Јоване,

Гледам у нашу последњу заједничку фотографију и даље …

… ма и даље мислим да си само отишао на неко од својих путовања и да ћемо о утисцима причати када се вратиш.

На фотографији смо насмејани јер смо управо завршили са успехом пројекат поводом јубилеја Бранислава Нушића. У Твојој смо радној соби и једва имамо места да седнемо, од књига, брошура, монографија, јер упоредо припремаш и енциклопедију драме и лексикон драмских појмова. Због тога и не могу да прихватим да си оставио незавршен посао, да си напустио рад на нечему што си са тако пуно жара прикупљао, проверавао, дотеривао и на свој начин обележавао.

Одмах следеће у мом сећању је слика, овековечена фотографијом начињеном у „НУШИЋ“ ФОНДАЦИЈИ, како показујеш записе из свог дневника догађаја на српској позоришној сцени нашој драгој и поштованој пријатељици, госпођи Ренати Улмански. 

Дневник већ трошан, окрзане странице, али све су то тезе за будуће колумне, есеје, речнике … утисцима о којима ћеш причати када се вратиш.

Небојша Нушић