Бранислав Ђ. Нушић о култури,
уметности и позоришту
Поред тога што је био књижевник стваралац – драмски писац, Бранислав Ђ. Нушић је био и свестрани позоришни и културни делатник. Из његових најранијих сећања сазнајемо да је и као дете био заинтересован за позориште и да се у својим дечачким играма огледао и као писац комада и као глумац и као организатор представа. Слично је било и током студирања када је 1885. г. учествовао у оснивању студентске позоришне дружине која је извела неколико представа на сцени београдског НП-а, док је сам Нушић играо насловну улогу у трагедији „Дон Карлос“ Ф. Шилера.
Да та занесеност позориштем није била само младалачки хир, доказаће Нушић тиме што никада није прекидао са писањем комада који су се успешно играли на нашим позоришним и дилетантским сценама чак и у време када је био у дипломатској служби и радио у новинарству. Касније је обављао различите функције у позоришту, најпре је био драматург, а потом и управник Народног позоришта у Београду (1900-1902), СНП-а у Новом Саду (1904-1905), НП-а у Скопљу (1913-1915) и НП-а у Сарајеву (1925-1928).
Бранислав Нушић је обављао многе јавне функције. Као начелник Уметничког одељења Министарства просвете (1919-1924) помагао је оснивање Народног позоришта у Сарајеву, изградњу нове позоришне зграде у Скопљу и обнову зграде НП-а у Београду. Редовно је обилазио постојећа позоришта и подржавао намере других градова да оснују или развију своја позоришта. Крајем 1920. године учествује у обнови рада Удружења српских књижевника, чији је и председник био.
Такође крајем 1922. године, на његову иницијативу у Београду је основано Удружење пријатеља лепе уметности „Цвијета Зузорић“. Био је на и челу Певачке дружине Станковић (1922-1925). Почетком тридесетих година прошлог века учествује у оснивању Удружења југословенских драмских аутора (УЈДА), где је и први председник. Био је и председник Српског новинарског удружења 1907. године, итд. итд.
Његова свестраност као и посвећеност култури и уметности, позоришту напосе, најбоље се може видети, како из његове богате јавне делатности, тако и кроз више текстова у којима је наглашавао значај културе и уметности, описивао детаље и људе који су заслужни за оснивање и развој позоришта, писао о раду књижевних ствараоца и напорима које треба учинити како би се култура у нашој средини даље развијала. Давао је предлоге и о уређењу Београда када је у питању оснивање важних институција, подизање нових споменика или очувању сећања на људе и места значајних за историју наше престонице и достојном обележавању истих. У овом одељку су сабрани текстови из којих се може назрети само делић његове дуге и истрајне тежње и борбе да ми изнађемо своје место међу народима европске културне традиције које нам по географском положају и традицији и припада.
Дејан Јаћимовић
