МНОГОСТРУКИ КЊИЖЕВНИ СТВАРАЛАЦ

БРАНИСЛАВ НУШИЋ

1864.
У Београду, 20. октобра, рођен од оца Георгијаса Ђорђа Нуше и мајке Љубице рођ. Каснар, пореклом из Брчког, и на крштењу добио име Алкибијадес (Алкибијад, Алко).

1870.
Георгијас Ђорђе Нуша са породицом из пословних разлога одлази у Смедерево где ће се уместо увозом фесова и извозом шљива бавити продајом жита. Георгијас Нуша један је од оснивача Смедеревске кредитне банке у којој ће његов најстарији син Леонидас радити као приправник. Како мали Алко није успео у школи, отац га је одвео у Панчево да се као шегрт учи трговини у познатој радњи „Ћурчин и Стојановић“, али се овај након три дана вратио кући, да би га отац поново уписао у први разред и ангажовао приватног учитеља Ђуру Коњовића да га подучава. Коњовића ће Алка заинтересовати за поезију, коју је иначе и сâм лепо рецитовао, тако да ће и ученик поћи тим путем.

1876.
Крајем пролећа Србија је заратила са Турском. Kао савезник одмах јој се придружила Црна Гора. После неколико месеци ратовања показало се да српска војска није у стању да изађе на крај са надмоћнијом турском силом.

У Смедерево је у лето дошла путујућа позоришна дружина „Косово“ Михаила Димића чије ће представе у башти гостионице „Зелени венац“ заокупити пажњу дванаестогодишњег Алка Нуше, као и његових најбољих другова Јефтимија Јефте Угричића и Чеде Поповића. Млади и стари нарочито су се одушевљавали представама комада са темама из српске историје на којима је велике аплаузе добијао млади глумац Михајло Рисантијевић, који је обично наступао као Краљевић Марко, Хајдук Вељко или Милош Обилић. Када је Димићево позориште отишло из Смедерева, остављајући Георгијасу Нуши кулисе и главну завесу као залог за позајмљени новац, била је то прилика да млади Нушић са својим друговима организује позориште. Он је по сећању написао комад Бој на Љубићу а драматизовао је и неколико комедијица Риђа брада који је написао под утицајем Стерије и Косте Трифковића.

1877.
Русија заратила са Турском, крајем године заратиће и Србија, која ће ослободити Ниш, Пирот, Прокупље и Врање. Kада се у Смедереву појавила Ђачка легија, коју је предводио Милан Кујунџић Абердар, млади песник и припадник омладинског покрета, покушаће, иако тек тринаестогодишњак, Алкибијад Нуша, да им се придружи. Пошто је оставио писмо родитељима којим их обавештава да одлази са циљем да ослободи поробљену браћу у Турској, кренуо је да сустигне ђачку јединицу, али га је у тој намери код Великог Орашја онемогућио пандур на коњу, кога је на молбу кир-Георгијаса Нуше послао смедеревски окружни начелник, са наредбом да Алка ухвати и врати кући. У јесен ће се Алкибијад наћи у Београду да би наставио прекинуто гимназијско школовање у Реалци.

1880.
Алкибијад Нуша објављује прве стихове у сомборском „листу за српску младеж“ Голуб.

1881.
У Голубу објављује први прозни текст Мој анђео – причу саздану у виду аутобиографскога записа. Захваљујући сарадњи у Голубу и у Змајевом Невену постаје члан ђачке литерарне дружине „Нада“ при Првој београдској гимназији.

1882.
Пред завршетак гимназијскога школовања, Алкибијад Нуша је један од оснивача и коуредник илустрованог листа Српче у којем ће наставити да објављује морализаторско-дидактичну поезију као и приче са духовитим хумористичким сижеима. У том листу сарађивали су и његови другови Миленко Веснић, Михајло Сретеновић. Милорад Митровић, Јаша Продановић и други. У забавнику Нада објавио је приповетку Фрак у којем је дошао до израза смисао за описе комичних ситуација. Песму Новост у Смедереву, коју је написао поводом усвајања Закона о установљењу чувара за јавну безбедност, објавио је у листу Ћоса, у којем ће штампати и другу песму сличне тематике – Покојна слободна штампа, у којoj је исмејао Закон о штампи усвојен тих дана у Народној скупштини.

Крајем маја Алкибијад Нуша положио је испит зрелости у београдској Реалци. Током лета наступао на сцени путујућег позоришта и потом боравио код родитеља у Смедереву. Своме имену додао је и српско – Бранислав да би се потом уписао на Правни одсек Велике школе. Као студент највише времена посвећује књижевном раду и под утицајем Војислава Илића, најбољег друга, углавном пише песме.

1883.
Бранислав Нуша покреће почетком лета лист Смедеревски гласник, који је излазио два пута седмично и у којем је био уредник и главни сарадник, али и слагач у штампарији и машиниста, па и разносач листа који је имао седам претплатника. Лист свакако није дуго излазио, тако да се Нушић вратио у Београд да би похађао наставу на Великој школи, али је чешће посећивао угоститељске локале, нарочито „Дарданеле“ и друге кафане око Народног позоришта. Као рецитатор учествовао је и на разним приредбама и поселима. Ујесен, једнога поподнева, у башти куће књижевника Јове Илића читао је своју шаљиву игру Народни посланик, пред окупљеним пријатељима, међу којима су били Војислав и брат му Милутин Илић, Владимир Јовановић, тада познати сатиричар, Коста Арсенијевић, типограф и социјалистички песник и др. Дело младога писца свима се веома свидело. Међутим, на извођење у Народном позоришту чекаће пуних тринаест година – до 19. октобра 1896.

1884.
И даље, често посећује кућу Јове Илића, у то време једини књижевни клуб у престоници. Радије статира на позоришним представама но што иде на предавања, а често као рецитатор суделује на добротворним приредбама. Ипак, почетком октобра отпутовао је у Грац и уписао зимски семестар школске 1884/85. године на тамошњем Правном факултету, али на крају тога семестра није дао ни један испит. Оставши без новца, свирао је на виолини по кафанама и тако зарађивао за храну и кирију. Поново се враћа писању и суделује у раду литерарне дружине „Србадија“, коју су основали српски студенти још 1874. године.

1885.
Алкибијад – Бранислав Нуша враћа се у Београд. Истовремено, био је то повратак позоришту: основао је студентску трупу, која је, 20. априла, на сцени Народног позоришта приказала Шилерову трагедију Дон Карлос. У насловној улози појавио се Нуша, да би се десет дана потом, глумио у Трифковићевој комедији Љубавно писмо (као слуга Јован) и у комаду Жила де Премарија Доктор Робин (као Гарик). Иако је знатан део гледалаца са симпатијама прихватио ове студентске представе, то ипак није помогло да Нушић и његова трупа не буде нападнута као група комедијаша који шкоде угледу високошколаца. Чак је и истакнути социјалиста Димитрије Ценић напао у свом новопокренутом листу Час представу Дон Карлоса означивши је као доказ како млади живе „распутно и развратно“. Поред осталих реаговања, Ценићу је одговорио и Бранислав Нуша дa би му Ценић неумесно одвратио напомињући како је Нуша редакцији Часа нудио своје прилоге, које му нису примили за штампу. Отад и почињу напади на Нушића, који ће га пратити читавога живота.

Уједињење Источне Румелије и Бугарске, објављено 5. септембра, имало је као последицу мобилизацију и објаву рата Србије Бугарској 9. септембра. Међу мобилисанима нашао се и Алкибијад Нуша. После више битака српска војска поражена је на Сливници и дошло је до срамног примирја. У Јагодини је формиран стационар не би ли се мобилисана војска престројила и новајлије обучиле под командом мајора Радомира Путника. Међу капларима који су обучавали војнике био је и Нуша. На путу за Јагодину он је сусрео Војислава Илића, коме ће током обуке бити и претпостављени.

1886.
Након потписивања Мировног уговора у Букурешту, 19. фебруара, Алкибијад – Бранислав Нуша и Војислав Илић, крајем марта, вратиће се у Београд. Нушић ће у војничком пртљагу донети и рукопис своје прве књиге Приповетке једног каплара, коју ће, после пажљивог стилскога дотеривања, редиговања и дописивања – укупно 9 прича – штампати као издање „неколико пишчевих пријатеља из војске.“

Са групом омладинаца незадовољних политиком краља Милана Обреновића, заједно са Војиславом Илићем, Нушић учествује у оснивању друштва „Уједињена омладина“ на чијој је оснивачкој скупштини – 9. новембра – изабран за секретара-деловођу. Истовремено изабран је за тајника студентског друштва „Побратимство“.

1887.
На књижевној вечери „Побратимства“, 7. марта, Нушић је читао приповетку из нашег друштвеног живота Један мора одступити.

6. маја у листу Нови београдски дневник Нушић објављује песму Погреб два „раба“, коју је потписао псеудонимом „Гасарче“, што значи лимена гасна светиљка. Први део те песме, коју је жанровски означио као басну, односи се на сахрану мајке пуковника Франасовића, на којој су по извештајима у штампи присуствовали „ваљда сви ђенерали, много официра и мора бити сви министри“, па чак и лично краљ Милан Обреновић. Неколико дана после те сахране, био је погреб мајора Мијаила Катанића, који је преминуо у Београду крајем априла од рана задобијених у рату са Бугарима, након што је јуначки упао у непријатељске редове покушавајући да противнику отме заставу нашега пука. На његовом погребу било је много присутних, али званичника није било, чак није било ни војне музике, нити почаснога војнога одреда, већ само неколико официра, покојникових пријатеља. У другом делу песме Нушић је описао ту „глуву“ сахрану, да би закључио:
„Српска децо, што мислити знате
Из овога поуку имате,
У Србији прилике су таке,
Бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви не муч’те се џабе;
Српска децо, постаните бабе.

Песма је разгневила краља Милана и полиција, лако откривши ко се крије иза псеудонима „Гасарче“, привела је Нушића пред београдски Варошки суд, који га је осудио на два месеца затвора. Међутим, Касациони суд је, 2. децембра, преиначио пресуду Варошког суда и одредио Нушићу казну од две године затвора. Очекујући ту пресуду, Нушић је успео да положи све заостале испите и да месеца септембра заврши студије права.

1888.
Почетком јануара Нушић је упућен у Пожаревац на издржавање казне. У ћелији бр.11 он ће од Илије Влаха, управника затвора, добити овакав савет: „Боље је за тебе, младићу, да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен, ти би данас био ваљан и честит човек и угледан грађанин можебити, а овако се као коцкар вучеш по апсанама.“ У затвору ће Нушић почети да пише прозни састав Листићи. Ипак, пошто је на молбу Ђорђа Нуше краљ Милан 22. априла потписао помиловање његовом сину, Нушић је у затвору провео, уместо две године – непуна четири месеца, јер је пуштен са робије у другој половини априла. Нашавши се на слободи, ипак је у незавидној ситуацији – без икакве службе није имао средстава за живот, те је морао да се хонорарно прихвати уређивања новопокренутог „листа за сваког“ Мале новине, чији је био и један од оснивача. Нушић је уређивао тај лист по угледу на париску булеварску штампу. Дабоме, у Малим новинама води позоришну рубрику у којој повремено објављује и критике представа у Народном позоришту. Када је Пера Тодоровић откупио Мале новине да би их ставио под окриље режима, Нушић је морао поново да трага за службом. Затражио је и добио аудијенцију код краља, који му је након непријатног разговора на крају наложио: „Реците господину Чеди Мијатовићу да вам може дати службу, али не у Србији, већ у иностранству, да проведете тамо неколико година и да се одучите мало од политике.“ И Нушић је од 16. децембра био постављен за дијурнисту Министарства иностраних дела.

1889.
У Краљевско-српском народном позоришту у Београду, 30. марта, у режији Ђуре Рајковића, први пут је приказана Нушићева комедија Протекција. Дело је одмах са одобравањем и аплаузима после сваког чина публика лепо примила, тим пре што су наступили водећи глумци као што су Тоша Јовановић, Чича Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Светислав Динуловић, Ђура Рајковић, Јулка Јовановић и др.

Бранислав Нушић 12. јула постављен је за писара IV класе у Министарству иностраних дела. Поред административних послова, он је у министарству обављао посао преводиоца за бугарски језик и истовремено се припремао за дипломатску службу. У часопису Коло објавио је кратак Преглед најновије бугарске књижевности од објављивања прве књиге на новобугарском језику (1806) до најмлађих савремених песника. У очекивању да буде упућен као дипломата некуд ван земље, с’ обзиром да је знао бугарски, македонски, новогрчки и помало албански, претпостављао је да ће добити неко место на југу Балканског полуострва. И очекивања су му се испунила: 31. децембра Нушић је унапређен за писара III класе Конзулата у Скопљу, будући да је био потпуно оспособљен за рад у одговорној и тешкој дипломатској служби у Османском царству.

1890.
20. јануара министар иностраних послова Сава Грујић наредио је Браниславу Нушићу, тек постављеном писару српског Конзулата у Скопљу, док се још налазио у Београду, да одмах отпутује у Приштину и тамо замени одсутног вицеконзула. Већ 25. јануара Нушић је обавестио Министарство да је ступио на дужност деловође Конзулата у Приштини. У служби Нушић је био веома агилан и већ у марту утицао је да се отвори српска књижара у Приштини. Међутим, активност Нушићева у Приштини наишла је на осуду једног дела српских радикалских листова, тако да је Пера Тодоровић у Малим новинама напао министра Саву Грујића што је поверио неискусном почетнику да заступа Србију у Приштини, сматрајући да Алкибијад Нуша због свога цинцарскога порекла и без познавања страних језика не може обављати поверене му послове. Иако су ти напади изазвали подозрење код надлежних турских власти у Приштини, Нушић је веома смело обилазио Србе у приштинским махалама и околини и није занемарио ни књижевни рад – у ноћним часовима преводио је савремене турске песнике и скупљао грађу за књигу Косово – опис земље и народа. Тад је написао и хумористички интонирану лирску песму Комшики. Вративши се после два месеца у Београд, Нушић прелази у Државни савет, у којем је, 6. октобра, постављен за писара I класе, али ће се после неколико месеци вратити у Министарство иностраних послова.

1891.
Са Војиславом Илићем, као власником, обнавља часопис Преодница и уређује га придобивши за сарадњу више угледних српских писаца. Допуњује своје Приповетке једног каплара новим причама и пише прву дужу хумористичку приповетку Кикондонска посла. Никола Пашић прихватио је, у својству министра, Нушићев рад на књизи о Косову и донео решење да се дело објави у две хиљаде примерака, али ће нови министар, Јован Авакумовић, то обуставити. Но, то није Нушића обесхрабрило да настави рад на књизи, те се обратио Стојану Новаковићу замоливши да га упути у начин прикупљања фолклорне, етнографске и топографске грађе о Косову.

Нушић је 4. јуна постављен за писара српског конзулата у Битољу где га је тамошњи српски конзул, Димитрије Боди, лепо примио и подробно упознао са протоколом и пословима што ће их обављати.

1892.
Да би довршио књигу о Косову, Нушић је затражио од Министарства дозволу за одсуство и материјалну помоћ, пошто је у часопису Босанска вила објавио неколико одломака, од којих су неки прештампани у више листова. Министар Авакумовић му није позитивно одговорио на овај захтев, али то није Нушића омело да настави истраживања и прикупљања документације за књигу под насловом Крај обала Охридског језера – белешке из 1892. године.

Почетком 1892. у листу Српска застава, органу Народне либералне странке, у чланку са потписом „Косовац“ оспорена је политика која је допуштала да судбина српства у „неослобођеним крајевима“ зависи од „патриотског рада“ људи који нису Срби, већ углавном Грци. Овај шовинистички напад повредио је Нушића, јер није нападнут због нерада и дипломатских неуспеха, већ због порекла и одмах је написао одговор, али му Министарство иностраних дела (тад је министар био Михајло Ђорђевић) није дозволило да тај текст објави, већ му је препоручено да нађе неко треће лице које ће одговорити и бранити његове ставове. Овај шовинистички напад у Српској застави, као и напади претходне године у листу чији је Нушић био један од оснивача – у Малим новинама неповољно ће утицати на даљу његову каријеру.

1893.
Како је Нушићево службеничко напредовање било заустављено, он ће поднети писмену оставку на службу. Када је крајем априла приспео у Београд уместо прихватања отказа у министарству су га унапредили – дана 30. маја постављен је за вицеконзула у Приштини. 5. јуна 1893. године Бранислав Нушић се оженио Даринком Ђорђевић, ћерком Божидара и Цике Ђорђевић рођ. Боди. Свадба је обављена у Лисолају недалеко од Битоља, у подножју Крушевских планина, у манастиру Архангела Михаила. Одмах после свадбе вицеконзул Нушић пошао је са својом младом супругом у Скопље, где га је срдачно примио тамошнји српски конзул Павле Денић, који га је упознао шта може очекивати на Косову. Ситуација у Приштини била је за Србе тешка. Турске власти нису биле наклоњене Србима, већ дозвољавале, па и саме вршиле, груба насиља према српском становништву – почев од физичког малтретирања, пљачки, силовања и отимања девојака па до спровођења различитих намета.

1894.
У писму Сими Лозанићу, министру иностраних дела, Нушић се, 12. маја, обраћа са молбом да српска Влада интервенише код турског посланика не би ли се прекинуле или бар ублажиле невоље српског становништва и тако донекле смањило емигрирање. У својим извештајима Нушић непрестано обавештава како потлачено српско становништво убијају, глобе, турче, расељавају и отимају му имање, новац, стоку… и тражи да се ангажује европска штампа и замоле београдски страни дописници да дођу на Косово, обавесте о тешком стању и известе светску јавност о невиђеним зулумима. Српски Конзулат је под сталном опсадом и његово особље скоро да је ухапшено, Нушић о томе извештава и српског посланика у Цариграду, Владана Ђорђевића, наглашавајући да ни свештеник не сме да му дође у кућу.

1895.
У Приштини Нушићу прете убиством, у Конзулат више нико не долази. Честе промене мутесарифа (обласних начелника) не побољшавају тешку ситуацију, која бива све гора, јер ономе ко прекорачи праг Конзулата мутасерифи прете тамницом.

1896.
Нушић 20. септембра предлаже да се укине Конзулат у Приштини, поготово што ниједна друга држава нема такву установу и управо стога изазива неповерење код Турака који у српском Конзулату виде једино агенцију која припрема заверу да једног дана отвори српској војсци границу. Потом ће, почетком октобра, иселити своју породицу у Србију и предложити да се приштевски Конзулат Србије премести негде даље од границе – у Драму или Кавалу. У другој половини октобра он ће кришом напустити Приштину.

19. октобра први пут је на сцени Српског краљевског народног позоришта у Београду приказана у режији Ђуре Рајковића Нушићева комедија Народни посланик, која је на представљање чекала пуних тринаест година. Дело је наишло на леп пријем код публике, што су констатовали и критичари који су имали доста замерки, првенствено на нешто успорену радњу комедије, али и концепцију појединих ликова (адвокат Ивковић и писар Секулић, претходник Срете Нумере).

1897.
Нушић са породицом одлази почетком године у Солун, где прима дужност шефа српског Конзулата. Боравећи у Солуну допринео је да се поправи српска црква и подигне једна помоћна зграда крај ње у којој је требало да одседају монаси из Хиландара. Пошто је зидање те зграде почео је без султанове дозволе, радови су се обављали само ноћу. Поред послова што их је као конзул обављао у Солуну, старао се и о српској гимназији која је била под надзором српског Конзулата, а такође се бринуо и о заштити наших манастира у Светој гори. Због свих ових и других послова, Нушић је запустио своје књижевно стварање.

11. октобра први пут је на сцени Српског краљевског народног позоришта у Београду, у режији Милоша Цветића, приказана Нушићева комедија Прва парница, која је пропраћена још оштријом критиком него што је то био случај са његовим двема претходним комедијама.

1898.
Почетком године Нушић долази у Серез да би основао српски Конзулат. На то се Србија одлучила зато што су у Серезу још постојале прилично очуване рушевине цркве Светог Николе у којој се Душан Силни 1345. године прогласио за цара, а ту је некад господовала и српска царица Јелена. Иако су га Бугари и Грци ометали, Нушић је у Серезу отворио српску школу и радио је на повећању броја српских становника у Серезу и околини, насељавањем Срба земљорадника, занатлија, трговаца и др. Током боравка у овом граду, Нушић је ипак писао. Прерађивао је и допуњавао текстове које је донео и писао нове: збирку Десет прича, а потом и књигу приповедака објављену те године у Сарајеву, Рамазанске вечери.

1900.
Низ од пет Нушићевих праизведби у овој години на сцени Краљевског српског народног позоришта почео је извођењем историјског фрагмента Кнез Иво од Семберије (24. фебруар), у режији Светислава Динуловића. Обрађујући једну епизоду с почетка XIX века из борбе са турским силницима, Нушић је створио једну потресну драмску слику, препуну болне истине о жртвама раје, као и о надчовечанском отпору, којим су само тако и могли опстати и одолети, упркос невиђеним зулумима. Критика је уочила згуснутост Нушићевог текста као и пишчеву способност да драмски акцентује најпотресније призоре. Забележене су и речи Лава Толстоја да је ово дело „најбоља словенска драма у деценији када се појавила.“ Потом је, 23. маја, први пут приказана Нушићева комедија у три чина Обичан човек, чија се радња догађа у савремености и збива у једном винограду на Топчидерском брду. Затим ће се испоставити да је Нушић победник, иако није додељена прва награда, на драмском конкурсу Краљевског српског народног позоришта, расписаном претходне године, на који је приспело тринаест дела, од којих је жири издвојио три: Тако је морало бити (коју није наградио, јер је сматрао да не може трајати два и по сата и испунити вече, али ју је препоручио за извођење), бајку Љиљан и Оморика и комедију Обичан човек. Сва три дела, као и хумореска у једном чину Шопенхауер, изведена су те године, тако да је Нушић остварио рекорд: престонички театар у једној години приказао је укупно пет његових дела!

14. јула Нушић је постављен за драматурга и заступника управитеља Краљевско-српског народног позориишта у Београду. Један од првих његових потеза у својству управитеља: 9. августа упутио Министарству просвете предлог о покретању Зборника српске драмске књижевности у којем би се објављивала сва домаћа драмска дела од њихове прве појаве до данас, као и најбољи преводи и прераде страних драма. Убрзо по постављењу, у жељи да се упозна са савременом позоришном праксом у театарским центрима Европе, Нушић је отпутовао у Загреб, Праг, Варшаву, Санктпетербург и Беч. На том путовању стекао је увид у репертоаре најпознатијих словенских позоришта, што ће се одразити и на репертоар београдског Народног позоришта. Такође, Нушић је успоставио везу са глумцима и редитељима из градова које је посетио, па ће ускоро у Београду гостовати кнез Александар Иванович Сумбатов-Јужин, члан Императорског позоришта у Москви, Љерка Шрамова, првакиња Земаљског казалишта у Загребу, Марија Хоржиц Лаудова, првакиња Чешког народног дивадла у Прагу и др.

1901.
Бранислав Нушић покреће и уређује као посебно издање Српског краљевског народног позоришта Позоришни лист, чији се први број појавио 14. јануара, када је први пут приказана Нушићева слика у три чина Растко Немањић, у режији Милоша Цветића.

29. новембра у истом позоришту је праизведба Нушићеве драме у пет чинова Пучина, у режији Светислава Динуловића. Критика је оправдано уочила неке нелогичности заплета, пре свега, наивну комбинацију око откривања министровог писма, које Владимир одмах налази код своје жене Јованке и тако, веома лако и једноставно, сазнаје за њену љубавну везу. Ова драма била је одлично изведена на сцени, нарочите успехе постигли су Вела Нигринова као Јованка и Милорад Гавриловић као Владимир.

У својству управника Народног позоришта Нушић је у лето предузео радове на темељном реновирању и модернизовању позоришне зграде што је изискивало изванредне трошкове па је морао користити приватне зајмове, које Позориште није могло на време отплаћивати, те је тако установу коју је водио, али и себе, довео у незавидну ситуацију. Због тога, као и због сукоба са више личности, поред осталих и са Љубом Станојевићем, редитељем и глумачким прваком, изазвао је нападе неких београдских листова, који нису презали ни од увреда, те се Нушић морао бранити и на суду.

1902.
Због незавидне ситуације око преуређења зграде Краљевско-српског народног позоришта, министар просвете Љубомир Ковачевић 14. јануара за управника поставља Јована Докића, професора природних наука, а Нушића за драматурга. Како није желео да сарађује са управником-нестручњаком, Нушић је 16. јануара поднео оставку на дужност драматурга и затражио да га пензионишу. Тако је он био само годину и по дана на челу Краљевско-српског народног позоришта у Београду. Када је, крајем године, престао излазити лист Дневник, орган напредњачко-либералне владе Михаила Вујића, чији је одговорни уредник извесно време био Нушић, морао је прихватити предлог да буде секретар новоустановљеног Просветно-пропагандног одељења у Министарству иностраних дела, које је имало задатак да се брине о интересима Срба у крајевима под Турцима.

1903.
Прва извођења Нушићевих дела – на сцени Краљевско-српског народног позоришта у Београду: најпре је приказана цртица у једном чину Под старост (6. фебруара), потом хумореска у једном чину Наша деца (14. октобра), па комедија у једном чину Грех за грех (20. октобра) и најзад сцена на дан седамдесетогодишњице Јована Јовановића Змаја У српској кући (27. новембра). Такође, према либрету Бранислава Нушића у истом театру, 20. децембра, приказана је опера у једном чину На уранку Станислава Биничког, који је и дириговао извођењем, док је Светислав Динуловић био редитељ. Ово дело сматра се за прву српску изведену оперу.

Због службе у Просветно-пропагандном одељењу Министарства иностраних дела, као и због руковођења Краљевско-српским народним позориштем, без обзира на оставку и пензионисање, Нушић ће бити обележен као припадник режима последњег Обреновића. Он ће ипак остати на положају шефа П-п одељења Министарства иностраних дела и у том својству предложиће новом министру Андри Николићу, оснивање једног путујућег позоришта, изразивши спремност да руководи тим ансамблом, који би требало да даје представе у крајевима под аустроугарском управом – у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и Славонији. И управо када су била одобрена средства да Нушић пође на пут ради припрема гостовања, а његов статус у Министарству иностраних дела решен пензионисањем, добио је понуду да преузме дужност управника Српског народног позоришта у Новом Саду.

1904.
Прихвативши се дужности управитеља Српског народног позоришта, Нушић није само повољно решио властиту финансијску ситуацију, већ је и измакао могућним „окривљавањима“ због саучесништва са режимом последњег Обреновића. Дочекан је веома срдачно у Сомбору, 26. фебруара, где се ансамбл Српског народног позоришта налазио на гостовању. Водећи сигурну репертоарску политику засновану првенствено на извођењу родољубиво-историјских дела наших писаца, као и светских драмских дела проверене књижевне вредности, уз настојање правилног и равномерног ангажовања чланова ансамбла, Нушић је лепо започео своје деловање на челу Српског народног позоришта.

Прво извођење Нушићевог комада у једном чину Под облацима (19. јуна) на сцени Краљевско-српског народног позоришта у Београду.

1905.
Почетком године посебан одбор у Новом Саду приредио је свечану прославу двадесетпетогодишњице Нушићевог књижевнога рада, којом приликом је изведена раније приказивана његова драма Тако је морало бити, а слављеник је добио и пригодне дарове. Тај јубилеј потом је обележаван у Сремским Карловцима, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Руми. Док је прослава била у току, почеле су се јављати прве примедбе и сумње у Нушићево финансијско пословање, поготово када је мимо одлуке Управног одбора Друштва за СНП ипак предузео гостовање једног дела ансамбла у Босни, и поред тога што је изостала очекивана материјална подршка Београда. Док је један део ансамбла СНП-а, под вођством Пере Добриновића, са успехом наступао у Новом Саду и Земуну, други део, састављен претежно од млађих глумаца, под Нушићевим вођством пошао је у Босну и приликом гостовања у Сарајеву, од 20. јула до 2. августа, доживео неуспех. Посета представама (претежно оперете и шаљиве игре, а не национални репероар, дакле, супротно свему што је предлагао у Меморандуму у којем је кад је ступио на дужност управника изложио свој програм рада!) била је слаба, тако да је предвиђено гостовање у Мостару морало изостати. Да би све било компликованије, Нушић се, иако четрдесетогодишњак, до ушију заљубио у младу и лепу глумицу Јелену Барјактаревић, супругу глумца Душана Барјактаревића, те их је обоје фаворизовао. То су уочили остали чланови ансамбла, али и штампа. Због тога, као и због оствареног дефицита, Нушић је пребегао у Београд, да би на његово место као привремени управник био именован Димитрије Ружић, позоришни првак. Све се завршило тако што је морао надокнадити мањак у благајни, који је настао његовим нехатним материјалним пословањем. Као управитељ Српског народног позоришта у Новом Саду провео је готово исто колико и као заступник управника у београдском Краљевско-српском народном позоришту – неких годину и по дана.

Вративши се у Београд, септембра месеца, заједно са Михајлом Сретеновићем, оснива Мало позориште, у којем ће најмлађа публика гледати децу-глумце. И Нушићева деца, Маргита-Гита и Страхиња-Бан, глуме у овом позоришту, које приказује представе најпре у једној бараци крај Саборне цркве у Београду, а наредне године у сали ресторана „Таково“ на Теразијама и у ресторану „Коларац“ код Народног позоришта, да би 1907. обуставило рад.

На позив оснивача листа Политика, браће Владислава и Дарка Рибникара, Нушић крајем године преузима редовну рубрику „Из београдског живота“, у којој под псеудонимом Бен Акиба (име мудрог рабина у трагедији Уријел Акоста немачкога писца Карла Гуцкова) објављује духовите козерије, које врло брзо стичу популарност.

1906.
5. августа Нушић поново именован за драматурга Српско- краљевског народног позоришта у Београду, на чијој сцени ће 19. октобра бити и праизведба његовог комада у четири чина Свет, коју је критика дочекала противречно. Док је Јефта Угричић, позоришни критичар листа Политика, позитивно оценио дело, Милан Грол, критичар Српског књижевног гласника почео је свој осврт овако: „Нушићев Свет има само три мане, а оне су: да почиње досадно, да се развија неприродно, и да се свршава апсурдно.“ Ова оцена Милана Грола само је једна од низа сличних што ће Нушића више година пратити у том угледном часопису.

1907.
14. априла Нушић одустаје од дужности драматурга због неслагања са тадашњим управником Краљевско-српског народног позоришта Михајлом Марковићем, професором и конзулом у Приштини 1903-1904. године, који са позоришном уметношћу није имао никакве везе. Како су козерије што их је Нушић са потписом Бен Акиба штампао у Политици наишле на леп одзив код читалаца, објавио је један избор у посебној књизи под насловом Бен Акиба на коју се Јован Скерлић осврнуо негативном критиком у Српском књижевном гласнику, у којој је додуше тачно закључио како Нушић „није писац који ствара публику, но писац којега публика ствара“, али му је неправедно замерио да нема „ни дубине духа, ни чистоће осећања, ни моралнога ауторитета за политичку и друштвену сатиру.“ Тај став Јована Скерлића биће потом за многе мериторан и када су у питању Нушићеве комедије, без обзира што је изречен поводом његових новинских козерија. Била је то једна негативна интонација за многе будуће критичаре, поготово за оне који су писали у Српском књижевном гласнику. Насупрот Скерлићу, хрватски песник, новелист, путописац и фељтонист Антун Густав Матош, који је тада боравио у Београду, имао је више разумевања за писца текстова са потписом Бен Акиба: „Нушић је рођени новинар, уносећи у ту најновију и најактуелнију врсту наше писмености онај љубезни и забавни начин ћаскања, шале и фантазије, којим журнализам улази у књижевност, књижевност у журнализам, претварајући ситницу у догађај и догађај у ситницу, стварајући од фељтона кронике, листића свакидашњи пролог о свакидашњој људској комедији, која кроз дневник улази у трагичност светске хисторије.“

У својству преседника Српског новинарског уружења, Нушић је поводом двадесетпетогодишњице ове значајне организације „седме силе“, организовао велики новинарски сабор који је одржан 30. и 31. маја и 1. јуна на Ади Циганлији и истовремено уређивао и издавао под псеудонимом Бен Акиба саборски лист Водени цвет.

Средином године, црногорски књаз Никола Петровић затражио је од Нушића мишљење о томе како да оснује стално позориште на Цетињу. Због тога је Нушић начинио опсежан меморандум о организацији и уметничком профилу Књажевског црногорског позоришта, понудивши се да учествује у реализацији пројекта. Међутим, две године потом, књаз Никола ће ту мисију поверити представницима младе црногорске интелигенције.

На конкурсу Народног позоришта за драму Нушић је добио две награде: прву, за драму Јесења киша и трећу за „историјски фрагмент“ Данак у крви. О драми Јесења киша Милан Предић написао је негативну критику у Српском књижевом гласнику истакавши како је овај комад у суштини само једна књижевна опсена, која „са неколико не нових, али ипак необележених или непотребних типова, са оном својом скрпљеном, шареном немогућом средином подражава на чудно наиван начин општу физиономију једне добре, књижевне, да рекнем европске драме, али је у ствари савршено празна, потпуно промашена и скроз лажна.“ Наравно да после овакве негативне оцене, упркос освојеној првој награди, драма није могла опстати дуго на сцени – после праизведбе, 8. јануара 1909, Јесења киша у режији Милорада Гавриловића, са загребачком првакињом Нином Вавром у главној улози, приказана је још четири пута, да би потом нестала са репертоара. Данак у крви, историјски фрагмент у једном чину, у режији Саве Тодоровића праизведен је 17. новембра 1907. и до 1914. године имао је 7 реприза.

1908.
Са браћом Рибникар путује кроз неколико европских земаља (Мађарска, Швајцарска, Француска) из којих се јављао занимљивим репортажама. У лето исте године као дописник Политике одлази у Солун, Битољ и Скопље, одакле шаље веродостојна сведочанства о збивањима изазваним Младотурском револуцијом.

Када је, почетком октобра, Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, што је изазвало огорчење и противљење у Србији, а нарочито у Београду, Нушић се, јашући на белом коњу, нашао на челу манифестаната који су се упутили, захтевајући објаву рата Аустроугарској, према згради Министарства спољних послова, где их је на улазу дочекао министарски момак Јово, који је покушао да спречи Нушића да на коњу уђе у министарство. На његове молбе и преклињања, Нушић му је добацио: „Море пусти, Јово, није ово ни први ни последњи коњ који улази у министарство иностраних дела!“ После демонстрација написао је за једну ноћ драмски фрагмент у једном чину, који је жанровски означио као „реч у своје време“ Хаџи Лоја, који је у режији Љубомира Станојевића праизведен у Краљевско-српском народном позоришту у Београду, 9. децембра.

Потом је заједно са глумцем Милорадом Петровићем путовао по Србији и уз представе Хаџи Лоје држао патриотске говоре. На забави Београдског певачког друштва изведен је његов шаљиви комад уочи Нове године у једном чину Европски конзилијум (Тетка Лиза) у којем се исмева Аустроугарска због присвајања Босне и Херцеговине.

1909.
После Јесење кише, праизведене 8. јануара у Краљевско-српском народном позоришту у Београду, 16. септембра у истом театру приказан је Нушићев комад у четири чина Иза божјих леђа у којем је Нушић пошао путем „новог реализма“ испирисан драмом Максима Горког На дну. Дело је режирао Илија Станојевић и изведено је до краја 1910. године укупно седам пута.

1910.
Осетивши да се заморио пишући козерије, заправо да његови текстови што их је потписивао са Бен Акиба нису више популарни као некад, Нушић напушта Политику, али не и новинарство. С новинаром Наумом Димитријевићем покренуо је дневни лист Трибуна, у којем ће објављивати мемоарске прилоге Из полупрошлости о животу у старом Београду. У том листу, 26. новембра, објавиће чланак „Народ и династија“, који ће га одвести пред суд. Наиме, Нушић је указао на неодлучно држање краља Петра Карађорђевића око проглашења непосредног наследника. Због тога га је државни тужилац оптужио за увреду величанства, а Нушић се на суђењу духовито бранио. Ипак, „зарадио“ је казну од три месеца затвора, коју није издржао, будући да се, по свему судећи, краљ Петар постарао да се пресуда не изврши.

1911.
Исидор Бајић на основу Нушићевог текста компоновао је оперу Кнез Иво од Семберије, која је први пут приказана 6. јануара у „Опери на булевару“ Жарка Савића у Београду (потоња сала негдашњег биоскопа „Балкан“).

26. фебруара у Краљевско-српском народном позоришту први пут се приказује ново Нушићево дело – Пут око света, чудновати доживљаји Јованче Мицића у девет слика, са музиком Станислава Биничког и у режији Илије Станојевића. У Српском књижевном гласнику критичар Бранко Лазаревић негативно је оценио ову Нушићеву ревију, коју је публика одушевљено прихватила, тако да је ово дело најчешће извођено – до маја 1914. приказано је укупно 32 пута.

Нушић прерађује своју прву комедију Народни посланик.

1912.
6. септембра на сцени Краљевско-српског народног позоришта приказује се прерађена верзија комедије Народни посланик, у режији Илије Станојевића. О том Нушићевом делу Бранко Лазаревић написао је у Српском књижевном гласнику да је „нижа комедија са искључиво ревијским карактером у којој нема ниједног израђеног карактера, нити конзеквентно спроведене нарави, нити какве солидне ситуације.“ Само неколико дана након премијере Народног посланика у Србији је објављена општа мобилизација и Нушић је најпре упућен у Младеновац, али је после првих ратних сукоба, као познавалац прилика у Турској, упућен у Врање, а потом у Скопље, где стиже 14. октобра, када га командант места поставља за шефа војне полиције. Нушићу ће поћи за руком да брзо заведе ред и мир у Скопљу патролирајући даноноћно са два пратиоца и лично држећи читав град под контролом. Спречавајући да дође до нереда и пљачки успео је да обезбеди и храну за бројне избеглице. Врховна команда ће га потом поставити за окружног начелника у Битољу, где је ту дужност примио 11. новембра. Нушић је, окупивши из војног састава више правника, економиста, финансијских стручњака и просветних радника, успео да уз њихову помоћ успостави ред и правни поредак у граду.

1913.
Почетком фебруара Нушић предаје дужност Душану Алимпићу, новопостављеном начелнику Округа битољског и убрзо прелази у Скопље где ће бити постављен за управника тамошњег Народног позоришта. Пошто је формирао Позоришни одбор и за редитеље ангажовао Александра Милојевића, Милорада Петровића и Луку Поповића, Нушић је успео да окупи и глумачки ансамбл углавном из редова делегираних чланова Краљевско-српског народног позоришта у Београду. Крајем године у згради Гимназије у Скопљу почеле су свакодневне пробе, да би 27. децембра после Нушићевог говора о значају позоришне уметности био изведен пригодни драмско-музички програм.

1914.
Позориште у Скопљу приказује представе најпре у тзв. Турском позоришту, које је 1906. подигао Шефкет-паша. Поред национално-родољубивих комада, Нушић приказује француски салонски и мелодрамски репертоар (Сарду, Блум и Тоше, Бисон, Бризбар, Д’Енери и Кормон и др.), али и домаћа дела, поред осталих и своје комаде Растко Немањић и Хаџи Лоја. После тридесетак дана успешног рада, позоришна зграда, 3. фебруара, изгорела је до темеља због непажње општинског димничара. То не обесхрабрује Нушића – позориште наставља да приказује представе у скопском Официрском дому и предузима реализацију гостовања (Призрен, Приштина, Велес, Косовска Митровица). Нушић је успео и да издејствује средства за изградњу привремене сцене, тако да је саграђена посебна „Позоришна арена“ у којој се наставило са приказивањем представа у Скопљу.

1915.
Београд, после сузбијања и протеривања аустроугарских трупа, иако се жестоко бранио, непрестано нападан жестоком артиљеријском ватром са река и под притиском надолазећих непријатељских снага ојачаним немачком армадом, морао је прибећи евакуацији. Влада је прешла у Ниш, док је Врховна команда била у Крагујевцу. Маса избеглица напуштала је српску престоницу. Један део избеглица пристигао је и у Скопље, међу њима и више чланова београдског Краљевско-српског народног позоришта: Пера Добриновић, Милорад Гавриловић, Зорка Тодосић, Перса Павловић, Александар и Зора Златковић, Жанка Стокић, Сава Тодоровић, Љубомир Станојевић, Димитрије Спасић и др., што је омогућило замашно проширење репертоара. Како је због безбедности порушена „Позоришна арена“, Нушић, обезбедивши средства од Министарског савета, одобрио је да зидање позоришне зграде почне 16. маја, с тим да се заврши за три месеца. Био је то недосањан Нушићев сан: позоришна зграда је стављена у октобру под кров, тог лета је окупио своју породицу – на свадби кћерке Маргите-Гите, која се удала за драмског писца Миливоја-Миму Предића, присуствовао је и син Страхиња, који се, иако није напунио осамнаест година, одмах по избијању рата јавио у добровољце. После сестриног венчања, иако га је отац одвраћао, он ће се вратити у своју јединицу.

Средином октобра Нушић је примио телеграм о погибији сина, да би кроз који дан стигло и његово писмо, које је написао непосредно пре смрти:
         „Драги Аго,
       Не жали за мене. Ја сам пао на бранику Отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године.
       Не кажем да ме није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина.
      Деда, мама, и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави.
      Твој син Бан.“

Потресен синовљевом погибијом, Нушић, ваљда тражећи заборав своје неизмерне жалости, учествује у организовању Грађанске гарде, која је штитила становништво од пљачке. Ипак, због надирања непријатељских јединица, Нушић се са породицом и старим оцем, Ђорђем Нушом, који се једва кретао, упутио последњим возом у Приштину, где се склонио код санитетског пуковника Светозара Пешића. Пошто је спалио део својих рукописа, док је један део оставио „на бесу“ једном Албанцу, а један, најмањи свежањ понео са собом, 23. новембра пошао је са породицом на једним воловским колима пут Штимља и Суве Реке, али без оца, кога је због изнемоглости морао оставити у Приштини. После тегобног путовања и краћег задржавања у Призрену, стигли су у Пећ, где су се мало одморили и купили једнога коња и натоварили га стварима, да би пошли даље газећи блатњавим путем и стигли до црногорске границе. Тада је Нушић са сузама у очима објавио да су од тога тренутка постали емигранти. Напокон, када су стигли у Подгорицу и ту ручали у једној кафани, продужили су према Цетињу, где је Нушића примио краљ Никола и утешивши га охрабрио да остане на Цетињу где би могао бити крај његовом повлачењу. Међутим, већ наредног дана аустријска артиљерија је почела да бомбардује Ловћен, тако да се у Цетињу све тресло од великих експлозија, а Нушић је дознао да је краљ Никола напустио Цетиње и отишао у Подгорицу, да би оданде потом кренуо у Француску. Пошто га је краљев син, кнез Мирко, посаветовао да одмах бежи даље, Нушић наставља повлачење пошавши пешке преко Вирпазара према Бару и Св. Јовану Медовском.

1916.
20. јануара, укрцао се са породицом на француски брод „Чад“ који је са више од 4000 болесника и рањеника испловио из Медова, да би након четири дана, 24. јануара увече приспео у Марсеј. Како је Министарство просвете у међувремену укинуло субвенцију Народном позоришту у Скопљу, Нушић је остао без плате и због тога је морао решавати тај проблем. Тек у мају делимично ће решити тај проблем пошто је добио знатно умањену плату и што је од стране српске војне мисије у Тулону проглашен за трајно неспособног. Нушић се из Марсеја преселио у Ницу, где се тада налазила већина српских избеглица и где је живот био јефтинији. Када је у Ницу приспела српска Народна скупштина, Нушић успева да га поставе за секретара председника, што ће мало побољшати његов материјални положај. Крајем лета Нушић је прешао у Париз где се сусрео са више пријатеља и упознао са Драгомиром Иконићем, уредником листа Ла патри серб, који му се обратио за сарадњу. Нушић ће у том листу објавити Причу о Бојку маломе из Деветстопетнаесте, која ће излазити у наставцима од децембра 1916. до марта 1917.

1917.
Почетком године Нушић са супругом Даринком због скупоће напушта Париз и одлази на југ Француске, у Гаскоњу и настањује се у варошици Барбаст, на шпанској граници. Осетивши се у Барабасту изолованим, одлучио је да се врати у Париз одакле ће потом прећи у Женеву, с тим што је наше посланство у Паризу требало да му пошаље пакет са рукописима (драме Кнегиња од Трибала са преводом на француски, Велика недеља, као и шала у једном чину Не очајавајте никад, шала у два чина Сумњиво лице и текст о ратном повлачењу, као и обимна преписка). У Женеви се одмах придружује Црвеном крсту водећи бригу о српским заробљеницима и припремајући услове за њихов повратак у отаџбину.

1918.
После неколико месеци, из Швајцарске Нушић прелази у Италију где му је била кћерка Гита са супругом Миливојем Предићем, са којима је прешао у Галипоље, где је био за време пробоја солунског фронта. Укрцавши се на један италијански брод, који је превозио наше избеглице, Нушић стиже у Дубровник, да би се потом возом пребацио у Сарајево, а одатле у Београд. Одмах пошто је оспособљена пруга пошао је у Скопље где је почео да ради на обнови делатности Народног позоришта. Оспособљава поједине градске дворане и гради једну дрвену бараку за приказивање позоришних представа.

1919.
14. јануара свечано је отворено Народно позориште у Скопљу у сали угоститељскога локала „Зрињски“ извођењем пригодног програма у којем је средишње место имала једночинка Хеј, Словени! Ристе Одавића – дело које су тада обично изводила наша позоришта. Репертоар позоришта чиниле су драме српских писаца – Коштана Боре Станковића, Зона Замфирова и Ивкова слава Стевана Сремца, Ђидо Веселиновића и Брзака, као и Нушићеве комедије Протекција, Сумњиво лице, Обичан човек и комад Свет.

2. јула у Народном позоришту у Београду први пут се изводи Нушићева комедија у једном чину Два лопова, у режији Саве Тодоровића.

1. октобра Нушић подноси оставку на положај управника Народног позоришта у Скопљу и прелази у Београд за првог начелника Уметничког одељења у Министарству просвете. То одељење основао је министар просвете Павле Маринковић, на основу Нушићевог предлога поднетог у емиграцији, 1917. године.

1920.
Као начелник Уметничког одељења Министарства просвете, Нушић је развио широку друштвену активност, нешрестано делујући на терену: често је посећивао Сарајево и потпомагао оснивање тамошњег Народног позоришта; помогао је да се регулише неповољно материјално стање Алексе Шантића и посетио га у сарајевској болници. Одазивајући се позиву омладине, посетио је у Осијеку Народно казалиште и прочитао одломке из своје прозе Деветстопетнаеста. Обилазио је и Скопље да подржи подизање позоришне зграде и помогне новим управницима. Редовно је обилазио девет државних позоришта, колико их је тада било у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Подржавао је и иницијативе других градова – Суботица, Цетиње, Вршац, Битољ, Вараждин, који су се обраћали Уметничком одељењу за помоћ и потпору њиховим захтевима да добију позоришта, истичићи да театар није само културна, него и национална потреба првога реда.

Крајем 1920. године, Нушић је основао Удружење српских књижевника, преузевши дужност првог председника, постављајући пред чланове Удружења важне задатке, који су подразумевали потребу да се књига и књижевност унапреде, да се законом регулише књижевна својина, да дође до решења привредних односа између писаца и издавача, да се држава прихвати бриге о изнемоглим и престарелим и незбринутим писцима, да се створи фонд за помоћ незбринутим породицама преминулих књижевника у виду сталне државне помоћи и др.

1922.
Нушићевом иницијативом у Београду је основано Удружење пријатеља лепе уметности „Цвијета Зузорић“, са циљем да помаже ширењу и прoпагирању лепих вештина. За оснивачки састанак припремио је и предложио правила Удружења и предложио чланове првога жирија за додељивање књижевне награде. Често је учествовао на литерарним вечерима, које је Удружење редовно приређивало. Фебруара 1922. изабран је за председника Певачке дружине „Станковић“ и у том својству деловаће све до почетка 1925, када је поднео оставку због одласка у Сарајево на дужност управника тамошњег Народног позоришта.

1923.
Поводом педеcетогодишњице Народног позоришта у Београду написао је пригодну драмску слику Пред позориштем, први пут приказану 16. јануара. Пре извођења те драмске слике Нушић је надахнуто говорио о историји Народног позоришта. Наредног дана, као главни догађај прославе, први пут је изведена његова трагедија у пет чинова Наход, у режији Михаила Исаиловића. Одабравши за главног актера овог дела цара Душана, чија владавина означава и врхунску моћ српског средњовековног двора и преузевши за основу заплета мотив из народне песме Наход Момир о родоскврној љубави његове кћери Гроздане и његовог ванбрачнога сина Момира, што је ситуирао, применивши опробани сардуовски поступак, у реалне историјске оквире, тако да је добио довољно простора и могућности за развијање занимљиве и разгранате радње у сценски ванредно атрактивним амбијентима. На праизведби у улози цара Душана појавио се Добрица Милутиновић, Марија Вера играла је царицу Јелену, Нада Црвенић Ризнић царичицу Гроздану, Жанка Стокић крчмарицу Јању, а Војислав Јовановић Момира. Међутим, једна неповољност за писца и његову историјску трагедију јавила се одмах после првог извођења: реаговао је секретар патријарха Српске православне цркве др Дамскин Грданички, који је у опширном писму оптужио Нушића због недоличности у приказу свештеног лица у драми како пијанчи у Јањиној крчми, као и због „неприродног“ приказа Краљевића Марка, који у радњи драме има нечасну улогу која му као националном јунаку никако не приличи. Нушић је одговорио, такође отвореним писмом, др Дамаскину Грданичком, истакавши да ако Патријаршија нешто предузме у смислу онемогућавања извођења Находа, онда ће учинити неправду себи самој будући да тако нешто у историји није чинила. Нушић је објаснио и зашто Краљевића Марка није представио на уобичајен начин: „Смем рећи да ми нимало не оскудева познавање народне историје и народних предања и, избегавајући историју, која је у овом даном случају врло немилосрдна, ја из народних умотворина познам Марка другаче но што би ви хтели да га представите. Он је на првом месту: јунак, па онда праведан, а онда милостив, па онда побожан, па онда убојица, па онда пијаница и весељак. Само писац који би писао драму (или роман) којему би Марко био главна личност, морао би се удубити у све његове особине. Писац који Марка узима као епизоду, узима једну од његових особина која му одговара потреби. Тако сам и ја поступио.“ Упркос гласинама да је и сам патријарх затражио од министара просвете и унутрашњих дела да се трећи чин Находа одстрани са репертоара Народног позоришта у Београду и да се забрани – Нушић није попустио пред таквим захтевима. Поводом праизведбе Находа, сценографски и костимографски раскошно опремљене, било је замерака упућених Нушићу као начелнику Уметничког одељења Министарства просвете. Замерало му се зашто је дозволио да се за сценску опрему Находа потроши 800.000 динара, док не успева да обезбеди 700.000 динара Позоришту у Суботици као неопходну годишњу помоћ да би добило статус државнога театра. Нушић је одговорио да су трошкови за опрему праизведбе Находа коштали мање од половине суме која се наводи и да је тај трошак учињен „за обнову српске националне гардеробе које позориште није имало“, која ће се користити и за друге представе националног репертоара. Иначе, Наход је приказан до краја сезоне 1929-1930, до када је био на репертоару Народног позоришта у Београду, укупно 41 пут, с тим што је у првој сезони приказивања – 1922-23, изведен 16 пута, да би наредних сезона тај број био просечно за две четвртине мањи. Неприлике које су дочекале праизведбу овог дела, до којега је Нушићу било веома стало, вероватно нису најповољније утицале на његов рејтинг у јавности, па и на то што није доживео да га кандидују за члана Српске краљевске академије наука. Такође, вероватно је претпостављао да ће и друга наша позоришта ово дело ставити на репертоар. Али, то се није догодило. Ту трагедију приказаће још Народно позориште у Сарајеву, и то за његова управниковања и у његовој режији – 6. септембра 1925. године, с тим што је сарајевска позоришна критика дело примила и оценила боље од беогадске. Наход је после Београда и Сарајева, приказан и у Народном позоришту у Бањалуци, 14. новембра 1924. године, у режији Александра Верешчагина, сценографији Ананија Вербицког и са музиком Станислава Биничког.

29. маја, у Народном позоришту у Београду, у режији Пере Добриновића први пут је приказана Нушићева комедија у два чина Сумњиво лице. Исте вечери у истом позоришту, у режији Саве Тодоровића, први пут приказана је и његова фарса у једном чину Светски рат. „Премијера Сумњивог лица изазвала је необично много смеха и примљена је одлично. Па ипак, ни глумачки, ни режијски, она није задовољила.“ – констатовао је Живко Милићевић, критичар Политике.

1924.
Пошто је од Министарства просвете добио одобрење да може прославити четрдесетогодишњицу свог књижевнога рада, која се поклапала са шездесетогодишњицом његовог живота, за прославу је организован одбор, са академиком и професором Јованом Цвијићем на челу. Тим поводом Одбор је објавио избор из Нушићевих дела. Нушић се надао да ће обележавање тога јубилеја бити прилика за његов избор у Српску краљевску академију наука, али до тога није дошло, јер није био ни кандидован. Та неправда ожалостила је и огорчила Нушића и његова осећања и размишљања о „сопственом случају“ могу се сагледати из писма које је упутио својој кћери: „Ja признајем, ја сам хумориста а нисам сатиричар. Само ја не признајем да нисам извргао потсмеху и руглу све појаве нашега домаћега и јавнога живота које то заслужују. Ено мојих Листића, Народног посланика, Сумњивог лица, Протекције, Света, ено мојих безбројних прича у којима је исмејана људска сујета, лажно доброчинство, полутанство, штреберство, у којима је намолована свим бојама наша бирократија и исмејана необузданим смехом наша администрација. Па ипак тај мој смех није горак, није жучан, није отрован. Ја волим људе и волим их баш са свима њиховим слабостима, и то ме ето спречава да будем немилостив. Ко чита какву моју причу где се смејем чијој слабости, осетиће једновремено да ја симпатишем ономе коме се смејем и дотичем се нежно његове ране, бојећи се да му не изазовем бол. Ја волим људе и то је једна од већих мојих погрешака у животу па, ако је оправдана замерка мојих критичара, онда и у литератури. Сатира, она оштра, љута сатира, по моме мишљењу замаче врло често перо у пакост. Човек мора бити или гурав или туберкулозан или наказа, те, презрен, запостављен, неопажен, невољен, крварећи срце ноктима и пенушећи белу пену на уснама, да освете ради друштву, седне и напише онакву сатиру какву наши критичари хоће под именом ‘оштра сатира која измахује кнутом… итд.’“

После премијере Сумњивог лица, – након праизведбе у Београду дело је приказано у Новом Саду, Загребу, Сарајеву и Љубљани – критичари су углавном истицали исте примедбе и Нушић је доспео још једном у прилику у којој је могао само горко да се смеје и поново нађе потврду за речи које је упутио у писму кћери. Али, могао је и да се увери у властиту огромну популарност када су, новембра 1924. године, приређене прославе његовог јубилеја почев од главне свечаности у Београду, 6. новембра – академије у амфитеатру нове зграде Универзитета, као и свечаног програма састављеног од одломака из његових дела и изведеног у Народном позоришту и затим банкета у ресторану „Коларац“, па до прослава у Новом Саду, Загребу, Љубљани. Пристигле су му честитке што су их послали Макс Халбе, Роберто Брако, Герхард Хауптман, Томас Ман и др.

30. новембра Бранислав Ђ. Нушић реактивиран је и постављен за управника Народног позоришта у Сарајеву.

1925.
22. јануара Нушић прима дужност управника Народног позоришта у Сарајеву са жељом да препороди делатност театра пре свега репертоаром и знатним повећањем представљачке активности уз непрестано обраћање пажње на схватања и расположење гледалаца, јер њега је у позоришту увек занимала публика. У том погледу желео је првенствено занимљив и уметнички вредан репертоар лишен експеримената и приказивања херметичких драмских наших и страних драмских текстова, будући да је сматрао да позориште има једино смисао ако га публика прихвати. Највећи део репертоара претежно су чиниле оперете, затим романтичне драме и комедије – особито водвиљи и лакрдије – што је одговарало публици васпитаној у духу аустроугарског провинцијалног укуса. Схватио је неопходност потребе да привуче што већи број гледалаца и да их навикне на позориште. У први мах, у реализацији таквих настојања Нушић је успео да освоји публику приказивањем властитих раскошних псеудоистријских драма (Наход, Томаида), као и страних романтичарских трагедија и драма углавном некад приказиваних у београдском Народном позоришту као што су Лукреција Борџија Виктора Игоа, Тако ти је то у свету, дете моје Ђацинта Галине, Осма жена Алфреда Савоара, Чудо од дјетета Алфреда Пинароа, али и бројних бечко-пештанских оперета.

1926.
Проникнувши у интересовање публике, напоредо са многобројним пословима и решавањем финансијско-организационих задатака у иначе кризној сезони 1926-27, Нушић је нашао времена да напише режира низ малих сцена: Мува, Миш, Дугме, Чвор и Detto, затим актовка Кирија, шала у једном чину Кијавица те две актовке Лејлету-л-кадр (27. ноћ Рамазана) и Севдах, које је потписао псеудонимом Халил Делибашић, а режирао Боривоје Јевтић, као и три целовечерње драме Књига друга, Опасна игра и Вечност, од којих је само прва изведена, и то у Нушићевој режији. Данас се Опасна игра изводи у београдском позоришту „Славија“, док Вечност сценски није никад изведена.

По завршетку сезоне 1925-26. Нушић је започео обимне радове на реновирању и адаптацији позоришне зграде, пошто је успео да обезбеди добијање кредита од 750.000 динара, који би се доцније сукцесивно одбијао од постојеће општинске субвенције. Предвиђало се да радови буду завршени до почетка наредне сезоне, али су се протегли до новембра, тако да је позориште не радећи више од два месеца ушло у нову сезону са дугом од два милиона динара, што се могло сматрати финансијском катастрофом. Било је још непредвиђених удара: Министарство просвете забранило је извођење фриволних бечких и пештанских оперета, дакле, репертоар који је требало да оствари вишак прихода, потом је, у току сезоне, дошло до смањивања државне субвенције због буџетске штедње у износу од 240.000 динара и захтева да се оствари или редукција особља или рестрикција запослених. Зато је Нушић сазвао једну ширу конференцију заинтересованих грађана, представника јавности, интелектуалаца и пријатеља позоришта да заједно размотре неповољну финансијску ситуацију. Читав дан проводио је у театру, бринући се као о својој кући: о свему и свима водио је рачуна, посебно је надзирао како се обављају пробе, увече је био скоро на свим представама. Свакодневно је радио на редиговању рукописа дела одабраних за извођење, евентуалном скраћивању и дефинитивној подели улога, водио је разговоре са писцима, редитељима и преводиоцима.

25. јуна у београдском Народном позоришту обнова ревије Пут око света, у режији Јурија Ракитина.

1927.
Пошто се јавност на специјалној конференцији упознала са стањем у сарајевском Народном позоришту и пошто је Нушић у једном тексту објављеном у Југословенском листу изложио све тешкоће које су онемогућавале нормалан рад, наводећи да се управа мора сама бринути о самоодржању, тако да је материјална неизвесност произвела моралну кризу, будући да је претешка борба за опстанак постала прворазредна брига у једној уметничкој установи, најавио је и своју дефинитивну одлуку да оде из Сарајева. Потом је написао свој предлог како спасти позориште и послао га 6. јуна Министарству просвете. Предложио је спајање сарајевског и сплитског театра у једно позориште, које би се звало Јадранско народно позориште и имало би седиште у Сарајеву. Предложио је и спајање осијечког и новосадског позоришта. Министар Милан Грол прихватио је тај предлог и сазвао управнике тих театара (Петар Коњовић, Брана Војиновић, Мирко Королија и Бранислав Нушић), који су, уз издвојено мишљење Петра Коњовића, након дуге расправе, прихватили предлог о спајању позоришта Осијек-Нови Сад и Сарајево-Сплит и упутили Министарству просвете да донесе коначну одлуку. Међутим, сарајевска чаршија је Нушићев предлог о спајању позоришта прогласила за смишљени покушај да се укине сарајевски театар. Зато је велики жупан Милан Николић послао протестно писмо у Београд, док је делегација сарајевских грађана отпутовала у престоницу да интервенише код Милана Грола, министра просвете. Нушић, који је оглашен за главног кривца, такође је отпутовао у Београд да онемогући спровођење одлуке о спајању позоришта усред сезоне да се не би глумци нашли на уллици у време кад нигде не би могли добити ангажман.

1928.
27. марта министар просвете Милан Грол обнародовао је решење о спајању четири обласна позоришта у два: осијечко и новосадско спојени су у Народно позориште за северне области са седиштем у Новом Саду и сарајевско и сплитско у Народно позориште за западне области са седиштем у Сарајеву. То је изазвало опште протесте, поготово када се дознало да је свако ново позориште добило уместо очекиване две по једну субвенцију, што је значило да су два постојећа позоришта практично укинута. У сарајевском због грађевинских радова презадуженом Позоришту више се не приређују представе и почиње распродаја позоришног инвентара да би се стекла средства за плате, Градска штедионица искључила је струју због неплаћених рачуна – речју једна незавидна ситуација. Крајем марта Нушић, осећајући се изигран, од свих напуштен, после три сезоне напорног делања, као непожељна особа, ноћу, такорећи илегално, напустио је Сарајево. У Београду су му се шпедитерска кола са стварима преврнула насред улице и већи део намештаја разлупао, а снашле су га и друге невоље, поред осталих здравствене (чир у стомаку и срчане тегобе), али и материјалне, јер су тантијеме пресушиле, док дела која је написао у Сарајеву нису наишла на интересовање позоришних управа, те је на заиста скромну пензију. Притисли су га дугови с’ тим што му је и сарајевско Позориште остало дужно 45.000 динара, јер је у једном тренутку узео од женине уштеђевине потребан износ без икаквих камата и ставио на располагање благајни да исплати глумцима плате и хонораре. Тај новац Нушић ће успети да од сарајевског Позоришта наплати тек после двогодишњег чекања.

Због лоше материјалне ситуације, будући да тантијеме од београдских и загребачких позоришта није могао примати због судске забране услед нагомиланих дугова, морао је да држи јавна предавања, разне беседе и конференције и да говори о најразличитијим темама, као и да се врати новинарству. Зато обнавља сарадњу у Политици – почео је објављивати козерије и успомене Из полупрошлости. Упркос таквој ситуацији, Нушић почиње опет да прави планове о свом „слободном позоришту у Београду“. Због материјалних невоља он ће се поново вратити писању комедија и резултат неће изостати.

1929.
У зиму Нушић је оболео, тако да је 18. фебруара још био реконвалесцент, када је Политика објавила његов интервју у којем је изјавио захвалност краљу Александру I, који му је указао посебну пажњу када је чуо за његову болест не само слањем специјалног изасланика него и богатим краљевским понудама, што га је ослободило брига око лечења. Новинара је обавестио да је пре но што се разболео завршио други чин комедије Госпођа министарка, коју је почео да пише давно, пре двадесет година, те је написао један чин и нешто више, али му се тај рукопис заједно са осталима изгубио приликом повлачења и сада је, на основу сећања, написао нову и модернију комедију, без икакве везе са оном старом. На питање да ли ће то бити сатира, Нушић је одговорио: „Сатира без отровних жаока, као и остале моје комедије у којима сликам наше друштво.“ Напоменуо је како ће главна јунакиња комедије бити један тип наше Мадам Сан Жен.

25. маја, на сцени Народног позоришта у Београду, у режији Витомира Богића, са сјајном Жанком Стокић, први пут је приказана нова Нушићева комедија – Госпођа министарка, после паузе дуге више од једне деценије у комедиографском стварању. Комедија и њено извођење одмах су освојили публику, критику, па и сва наша и многа страна позоришта. Овим сензационалним успехом почиње Нушићева ренесанса као комедиографа.

26. октобра у Народном позоришту у Београду изводи се премијера Велике недеље, слике наших тешких дана, у режији Димитрија Гинића. То је потресан Нушићев сценски документ о великим жргтвама и страдањима српског народа у току рата 1914-1918.

1930.
На сцени Народног позоришта у Београду, 24. септембра, први пут се изводи комедија у три чина Предговор, у режији Витомира Богића. У суштини комедија са тезом, пиранделовски склопљена и изведена, у којој се Нушић својски потрудио да образложи и докаже како су срећнији они бракови у којима је супруг у младости имао „предговор“ тј. предбрачно искуство, јер уколико га није било у браку неминовно долази до неспоразума. По начину градње заплета Предговор као да антиципира комедију Мистер Долар. Дело није наишло на повољну рецепцију код критике, али му ни публика била особито наклоњена. У представи су поред Жанке Стокић, наступили Нада Ризнић, Ана Паранос, Сава Тодоровић, Мата Милошевић и др. Помиривши се са таквом ситуацијом Нушић неће уврстити ову комедију у своја Сабрана дела, нити га је нудио за извођење у другим позориштима.

Школске 1930-31. године, на позив Војне академије Нушић предаје Реторику, али наставу није продужио, јер му, како сам каже, није дозвољавало здравствено стање. Међутим, тада је приступио сређивању својих предавања и почео рад на књизи Реторика.

Септембра месеца, у Бечу, Нушић је учествовао као водитељ на снимању неке врсте омнибус-филма под називом Филмска парада, коју је снимао „Саша-филм“ из Беча у копродукцији са „Бритиш Интернешел пикчерс“. У том филму представљено је неколико нација Европе и Америке са по једном сценом. У делу филма посвећеном Југославији, по сценарију и са музиком Ива Тијардовића, наступили су глумци Маргита и Дејан Дубајић, док је Нушић веома духовито водио конферансу кроз цео филм.

1931.
Издавачка књижарница Геце Кона у Београду објављује прву књигу Нушићевих Сабраних дела у издању које ће имати 25 књига. Прва књига садржи комедију Госпођа министарка и драму Тако је морало бити.

Крајем године Нушић пренесен на клинику др Раденка Станковића, јер му и најмања прехлада доноси тешко обољење, тако да се овом приликом једва излечио.

1932.
16. септембра у београдском Народном позоришту приказана је премијера комедије у четири чина Мистер Долар, у режији Јосипа Кулунџића. Праизведба ове комедије била је на сцени „Народног позоришта Краља Александра“ у Скопљу, у режији Јована Геца. У годинама када је велика светска економска криза све више заоштравала друштвене супротности и немилосрдно узимала свој данак и у Југославији, када се све више осећала моћ новца, али, баш због тога, и потреба за њим, Нушић је написао комедију Мистер Долар. Желео је њоме да укаже на општу ерозију морала, нарочито у имућним слојевима београдског буржоаског друштва, и да се подсмехне монденском свету жељном свакојаких сензација, људима који су у бесомучној трци за новцем били безобзирни и превртљиви, и за које једино мерило у процењивању нечијег друштвеног угледа била величина његове имовине и то, првенствено, новчаног износа на рачуну у банци. Зато се може констатовати да је Мистер Долар комедија с’ тезом у којој Нушић отворено износи свој морализаторски став непосредно излажући како у савременом друштву новац прави човека. Али, не може се рећи да то није учинио на забаван и духовит начин.

Током године радио је и довршио књигу Реторика, коју ће објавити 1934. године.

1933.
На седници Српске академије наука, 10. фебруара, Бранислав Ђ. Нушић изабран је за правог члана на основу реферата Богдана Поповића, Уроша Предића и Ђорђа Јовановића.

Крајем априла Нушић присуствује 23. репризи Госпође министарке у прашком Народном дивадлу и лично се појављује пред завесом задовољан и игром и публиком.

На сцени Народног позоришта у Београду, 11. маја, први пут се приказује Нушићево ново дело – Београд некад и сад, весела игра у два дела, у режији Витомира Богића. Радња ове веселе игре догађа се после Првог светског рата када из унутрашњости, после тридесет година, у престоницу дођу Станојло и Перса у посету сину и снахи. Оно што виде и доживљавају запрепашћује их и чини им се као да су се нашли у самом паклу, односно у некој новој Содоми и Гомори. Осведочили су се како се све изменило: нестало је патријархалног морала, посебно код трговаца који стечај више не сматрају као пропаст и срамоту, већ као вешту финансијску операцију, те се због тога поједини трговци хвалишу. До промена је дошло и у породичном животу, посебно у односу на децу, која су препуштена сама себи. Станојлова и Персина унука Буба учи балет, друга, Зорица, конкурише за „Мис Београда“, док се унук Марко интересује једино за спорт и посећује фудбалске утакмице. Њихова снаја уместо да набавља намирнице и кува код куће, добавља јело из кафане и све време проводи по женским удружењима. Овим делом Нушић је хтео да тему коју је обрадио Стерија третира из аспекта свога времена, али на начин како је то чинио претходнога доба и тиме је самога себе ограничио и спутао. То је и разлог што ова весела игра није поделила судбину увек популарних Нушићевих комедија: извођење у београдском Народном позоришту било је прва и последња сценска поставка овог дела.

28. децембра Нушић је изговорио приступну беседу у Српској академији наука. Говорио је о Јовану Стерији Поповићу закључивши: „Он је наш Молијер, па ипак Стерија.“

1934.
Крајем фебруара, иако опет тешко болестан, изјављује новинару Политике: „Имам уверење да ћу и овог пута да ‘изврдам’. Толико сам се извежбао у дезертирању од смрти, да не може да ме ухвати лако“.

28. новембра приказује се истовремено у београдском Народном позоришту и у новосадском Српском народном позоришту премијера нове Нушићеве комедије Ожалошћена породица. У овој комедији максимално је дошло до изражаја Нушићево поигравање властитим ликовима. У томе је непресушно духовит. Служи се визуелним средствима, употребљава реквизите, па ће му један сребрни послужавник или будилник који непредвиђено зазвони бити изванредна прилика за стварање ванредно упечатљивих комичних ефеката. Прихватиће се и игре речи, направиће каламбур и, што је најважније, све то тече спонтано без икаквих усиљености и извештачености. Јесте да ће читава та игра местимице омогућавати асоцијације на водвиљ, некад ће сцену спустити до критичне ивице која је дели од козерије и орфеума, али смех раздрагане публике неће изостати. Заиста, како је критика приметила, „Нушић комичну материју готово ствара ни из чега“. То умеће није га напустило ни у позним годинама живота – Ожалошћена породица била је више него убедљив доказ. Ову пародију родбинске жалости породице која не може да прикрије своју радозналост за садржај тестамента извео је ансамбл у режији Јосипа Кулунџића – „живо, с добро простудираним и верно сликаним типовима средине“ – истакао је Велибор Глигорић. Опробана глумачка екипа, комичари Народног позоришта, опет су надмашили себе тумачећи ликове у новој Нушићевој комедији. Није се знало ко је бољи да ли Душан Раденковић као Агатон или галерија типова ожалошћене породице у којој су били Жанка Стокић (Сарка), Фран Новаковић (Прока Пурић), Милорад Величковић (Танасије Димитријевић), Марко Маринковић (Трифун Спасић), Ана Паранос (Симка) и Зорка Златковић (Гина).

У јесен Нушић одлази с Удружењем југословенских драмских аутора у Софију где држи говоре захтевајући да се одузме власт политичарима који су под страним утицајима, и да вођење и регулисање наших међусобних односа узму у своје руке књижевници, уметници и новинари.

Нушић објављује роман за децу Хајдуци у издању Књижарнице Радомира Д. Ћуковића у Београду.

1935.
Обнова Пута око света у Народном позоришту у Београду, 19. јуна. Једно од најчешће извођених Нушићевих дела ужива популарност и код данашњих гледалаца.

Праизведба комедије Ујеж на сцени Народног позоришта у Београду – 4. септембра. Комедија са скраћеницом као насловом, која значи Удружење југословенских еманципованих жена, изазвала је различите реакције, поред осталог да Нушић не познаје савременост, тако да је Нушић морао да објасни своју идеју у чланку Поводом мога „Ујежа“ објављеном у Српском књижевном гласнику у којем пише: „Уосталом ако би се у име савремености, мој позив жени да се врати дому, хтео пошто-пото да огласи за несавремени став према нашим јавним раденицама, ја морам овде гласно изјавити да у своме комаду Ујежу нисам излагао подсмеху ни јавне раденике ни јавне раденице, већ само онај трећи пол, онај који живи на маргинама живота. Зар то значи несавремен став, изложити подсмеху оне жене које гоњене адлеровским и фројдовским осећајем инфериорности подсвесно осећају недовољност поштовања самих себе, па би хтеле у редовима јавних раденица тај недостатак да надокнаде, зар то значи несавремен став када излажем подсмеху досадом засићене буржујке, идиректно указујући на радницу у маркарници, која у часу предаха трчи да подоји чедо код куће; зар је то несавремен став када ја кроз смех тумачим придушено осећање свих здравих елемената у друштву на ту опасну врсту болести која се епидемичном брзином шири у нашему младоме друштву?“ Међутим, Нушић се узалуд бранио – нападали су га левичари, изражавали неразумевање и они који се сматрају за десничаре, а било је и нерасположених дама, поготово међу чланицама женских организација. Како је комедија веома забавна, имала је успеха у време када је настала а има га и сада, будући да се и данас често изводи.

Проводећи летовање у Биограду на мору, Нушић је написао комедију у два чина Свиња, први пут приказану у београдском Народном позоришту 30. октобра, заједно са Нушићевом комедијом у једном чину Аналфабета. Оба дела режирао је Витомир Богић на Малој позорници Народног позоришта у једној од дворана некадашњег биоскопа „Луксор“ – потом „20. октобар“. Појава ових Нушићевих дела изазвала је једнодушно негодовање критике. „Овим двема стварчицама није место у репертоару Народног позоришта. Популарни и плодни, стари комедиограф није крив што су оне у овај репертоар дошле. Он је у изјави датој у једном дневном листу скинуо са себе одговорност. Рекао је да ове стварчице немају већих позоришних претензија и да су намењене аматерским дружинама“, истакао је Велибор Глигорић.

У издању Издавачког и књижарског предузећа Геца Кон а.д. појавиће се прва књига друге едиције Нушићевих Сабраних дела, која ће бити окончана за време окупације двадесетом књигом у издању Издавачког и прометног а.д. „Југоисток“.

1936.
У интервјуу који је дао напредном омладинском листу „1936“, који су, поред осталих, уређивали Иво Лола Рибар и Радован Зоговић, Нушић, кога су оптуживали за конзервативизам и „литерарну равнодушност“ према моралу, истакао је да „књижевници и уметници, крчећи пута својим изражајима, упућени су да буду сарадници оних покрета који се боре за широка права народа и за пространу слободу без које би та права била илузорна.“ Притом, он је јавно изјавио да према фашизму и помрачењима што су захватила Европу „заузима један противнички став, јер она негирају основне тежње народног духовног развитка. Отворено је напао идеје футуристичког првосвештеника Маринетија, дате под неодољивим притиском фашизма, да је рат подстрек култури. Супротставио им је свој став против рата: „Борба против рата то је борба за одржавање човечанства на путу напретка; у тој борби омладини је место у првим редовима. Љубав према народима и пацифизам, интегрални пацифизам само не по цену негирања свога народа, имало би бити заједничка задаћа књижевности и омладине.“

Нова Нушићева комедија Др, праизведена је 12. септембра у сарајевском Народном позоришту, у режији Милана Орловића. У Београду, на сцени Народног позоришта, премијера комедије Др била је 17. децембра, у режији Јосипа Кулунџића. „Нушић је са овим делом хтео да прави рекорд у прављењу заплета. На том делу већ су јасни знаци његове опијености позоришним занатом. Некад је он волео да ишчешља једну духовиту опаску у разним варијацијама. Данас је у комбинацији са сплетом водвиља постао онај вештак који баца неколико лопти у вис да их ухвати све у лету. Видно је да у изукрштању заплета који доводе до комичне буре он има велико уживање. Он се у том задовољству толико занесе да већ постаје опасност да се у мрежу догађаја и сам не заплете. Завеса пресеца такве опасне моменте у којима гомилање водвиљских ситуација већ преврши меру.“ – тачно је опажање Велибора Глигорића. За разлику од свог уобичајеног комедиографског поступка, увек заснованог непосредно на радњи која се збива пред гледаоцем, у комедији Др Нушић ће применити друкчији поступак те ће радња зависити од нечега што се догодило у прошлости и то ће у суштини одредити правце заплета. Наиме, енергичан представник новог, скоројевићког друштвеног слоја, богаташ Живота Цвијовић, у жељи да учврсти властите позиције и углед у друштву, „стипендирао“ је сиромашног младића Велимира да студира и докторира у Фрајбургу. Али, он је студирао под именом Животиног сина, као Милорад Цвијовић, и то име стоји на докторској дипломи. Управо када Живота покушава да свога сина Милорада уведе у београдски јавни живот, долази до непревиђених догађаја: у Београду се појављује Велимиров професор, доктор Рајсер, који на пропутовању жели да се сусретне са својим одличним студентом. Како се Велимир, под именом Милорад Цвијовић у Фрајбургу и оженио, појавиће се и његова супруга Клара. И тако почиње водвиљ. Смешан и ефектан, који почива на бројним забунама и неспоразумима режираним на већ проверен и сигуран нушићевски начин. И расплет се, такође, са доброћудном забавношћу формира симетрично, доносећи разрешење којим ће сви бити задовољни.

Због болести, Нушић није присуствовао београдској премијери комедије Др, која је наишла на врло леп пријем публике.

1937.
Иако је Нову годину, опорављајући се, ипак дочекао у постељи, али ведар и приправан за шалу, жељно је очекивао да потпуно оздрави како би могао да седне за писаћи сто и настави рад на новој комедији Покојник, коју је започео 1936. године. Одмах пошто је оздравио почео је одлазити у Рајковићеву књижару, али и Академију наука на састанке и обилазити редакције Политике и Наше стварности и постепено се укључивати у друштвени живот. Помаже кћерки Гити око оснивања Родиног позоришта. Пошто је завршио комедију Покојник, почеће да пише нове комедије (Власт, Пут с онога света, Ушао ђаво у село).

Праизведба комедије три чина са предигром Покојник биће у Народном позоришту у Београду, 18. новембра, у режији Радослава М. Веснића. У овој комедији Нушић се исказује као неумољиви сатиричар који сада више не упућује само благе подсмехе појединцима, доводећи их у неодољиво комичне стуације, већ веома сугестивно, тамним бојама приказује лажни морал карактеристичних припадника буржоаског друштва, али и безакоње и корупцију на којима почива читав друштвени поредак у којем је трка за богаћењем и профитима неприкосновена и под заштитом власти. „Случај“ Павла Марића у Покојнику Нушић описује до танчина, откривајући горку истину о савременим појавама и о немоћи поштених појединаца да се у грађанском друштву одбране пред похлепном капиталистичком најездом. Публика и напредна критика онога времена здушно су прихватили и поздравили праизведбу комедије Покојник, иако се то дело знатно разликује од претходних Нушићевих комедиографских остварења. Теза ове комедије била је савршено јасна и блиска савременицима. „У комедији Покојник директно је насликао спрегу власти са криминалом, као што је отворено приказао полицијско насиље над грађанским правима и слободом личности.“ – закључио је о овом делу Велибор Глигорић. Заиста, слика друштва у којем је закон – безакоње и пљачка, у Покојнику је лишена оне типично нушићевске веселости и разиграности. У тамном сатиричном тону, препуном горчине приводио је крају велики комедиограф свој опус. Тако су добро познати пишчев доброћудни однос према јунацима комедије и његова истрајна и инвентивна разиграност у грађењу ситуација и вођењу интриге, на које су многоројни гледаоци већ били навикли, у овом делу замењени суморном сликом и опорим разрешењем без перспективе. Зато је и сатиричко значење дела потпуно и веома ефектно, и поред мање значајних колебања.

Извођење Покојника, у режији Радослава М. Веснића, задобило је признања и похвале критике. Тако је Константин Атанасијевић у листу Време написао следеће: „Да је на позорницу дошао аутентични Аљоша, не би био у толикој мери добар и релан, као виртуозни г. Воја Јовановић. Језик, држање, показивање патње и страдања заиста служе на част г. Јовановићу. Има у свему томе и озбиљне студије и личних глумачких квалитета. – Г. Марко Маринковић спасавао је част заплету и носио барјак Нушићеве ‘комедије’ и запаљивог хумора. Он је то чинио мајсторски, створивши онај потребан контакт са публиком и одржавајући га кроз све сцене и до краја. – Г. Гец имао је улогу пуну одговорности. Она није била ‘комедијашење’, већ од писца употпуњен карактер. Са одликама глумца рутинера г. Гец се одбранио врло добром глумом и ‘убедљиво стигао до циља’. Г. Никачевић је имао стварно незахвалну улогу: требало је имати на себи лик трагичара у једној средини и ситуацијама, које воде у смех. Он је у томе успео да буде добар глумац и потпуно убедљив. – Г. Паунковић одличан, самопоуздан у положају брата активног министра. Г. Старчић духовит у исказивању речи, гестом, мимици. Мала улога, али добро постављена. – Г. Богатинчевић и г. Душановић коректни. – Г-ђа Златковић у групу својих одлично датих рола, уноси и ову уседелицу из ‘Покојника’. – Г-ђа Каталинић врло добра, Гђа Гец први пут на нашој позорници, као глумица и као појава, оставила је пријатан утисак.“ Због верне, али и суморне слике људи и карактеристичних друштвених појава и специфичне сатиричне обраде ликова и ситуација комедија представља Нушићеву „највишу тачку до које је стигао у увиђању суштине друштвене стварности.“ (Ђорђе Јовановић).

1938.
Добре вести које су пристизале о успеху Покојника на премијери у загребачком Хрватском народном казалишту 14. јануара, веома су обрадовале већ изнемоглог Нушића и инспирисале га да почне да пише и трећи чин комедије Власт. Кроз неколико дана му је позлило и, у подне 19. јануара, престало је да куца срце нашег великог комедиографа, али нас он није напустио, јер док је српске књиге и српског позоришта биће са нама и Бранислав Ђ. Нушић.

Аутор: Проф. др Рашко Јовановић